Klečeći do oltara

Priredila: Mirjana Radetić
IGUMANIJA manastira Jerusalim, koji se nalazi na Parnasu, pored mesta Davlija u Beotiji - mati Hristodulija, ispripovedala je potresno čudo svetog Nektarija.
Brat monahinje Ksenije, kako je rekla, lekar Aris Baizanos - izuzetan kardiolog i patolog, upravnik Atinske klinike - razboleo se od raka na bešici kada je njegova žena čekala drugo dete. Bilo je leto 1985. godine. Jednoga dana on dođe u naš manastir, idući peške od železničke stanice u Davliji,što znači čitavih 16 kilometara uzbrdo, i celim putem se umno molio. Na ulazu u manastir spustio se na kolena i na kolenima otišao do središnjeg hrama. Pomolio se u suzama. Bio je potpuno žut.
Uzeli su mu isečak za patološku analizu, rezultat je bio pozitivan. O tome nas je obavestio njegov prijatelj i prijatelj našeg manastira, gospodin Stenos, koji nas je zamolio za mnogo molitve. Pitala sam da li bi bilo bolje da Aris ode na lečenje u inostranstvo. Gospodin Stenos me je svojim odgovorom ostavio bez reči: "Mati igumanijo, nažalost, njemu nije ostalo više od tri meseca života."
Odmah smo izvršili osvećenje jeleja. Poslali smo mu sveto ulje i svetu vodicu. On je svakoga dana i od jednog i od drugog pipetom sipao u kašičicu, i, pošto bi se prekrstio, to bi popio govoreći: "To je lek koji mi je Bog dao!" Vidite, koliko je veličanstvena bila njegova vera... Mi smo bdele, molile se... A naš preosvećeni, naš otac Jeronim, rekao nam je da se na liturgiji, koju je služio na Duhove, najtoplije pomolio za Arisa.
Naš lekar je u međuvremenu ozdravio. Posle 40 dana kako je svakog dana pio sveto ulje i osveštanu vodu, otišao je na zakazani pregled. Sve je bilo negativno! Ni traga od raka! Živeo je još 14 godina - a ne tri meseca - i upokojio se iz sasvim drugih razloga.
Steljos Marinis iz Egine, vozač po zanimanju, koji je izbliza poznavao svetitelja Nektarija, ispričao je ovaj slučaj:
"Na dan kad se potopio brod koji je plovio s Krita,čuveni `Iraklion`, imao sam velike bolove u uhu. Otišao sam do jednog lekara u Pireju, koji mi je govorio da mi nije ništa, da nema ničeg u uvetu, i da treba samo čišćenje. Jednoga dana bili smo moja žena i ja, Bog da joj dušu prosti, u mestu Suvali. Kako sam šetao, počeh osećati strašan bol. Poznavao sam jednog dobrog hirurga, sad je već pokojni, Georgakopulosa, koji je radio u bolnici `Car Pavle`.Otidoh k njemu, i on mi reče: `Steljo, uvo treba odseći!`
Ostao sam u bolnici 25 dana radi pregleda. Stanje se sve više pogoršavalo. Gnoj je samo napredovao. Bio se sastao i konzilijum profesora lekara. Supruga je htela da me vodi u Nemačku. Rekli su joj da za to nema vremena. Odveli su me u operacionu salu. Za vreme operacije na mozgu, beše predveče, videh u snoviđenju kako su nas uhvatili žandari; behu opkolili luku, a pošto bi neki sveštenik svakom ponaosob očitao molitvu, toga bi bacali u more i odnosili bi ga snažni talasi.
Kada je došao na mene red, ja gledam svetog Nektarija, onako kako sam ga poznavao. On se okrete k žandaru, i pošto su mu stavili ruku na rame, onako kako malo on meni beše stavio, reče: `Stilijana da pustite da ode, jer mi je potreban.`
Operacija je bila veoma ozbiljna. I potpuno uspela! Kad me sin poveo kući, na Eginu, otišao sam prvo na poklonjenje svetom Nektariju. Monahinje su briznule u plač."
Potresno svedočanstvo imala je i gospođa Janula Anastasis, iz Engleske, koja je bolovala od raka kostiju, i kojoj su lekari rekli da će uskoro sigurno umreti. Međutim, 7. jula 1968. godine došla joj je u posetu prijateljica koja joj je donela ulje svetog Nektarija. Sa njim se zakrstila. Čudo se zaista desilo: iako nije mogla da hoda, za nedelju dana njene su noge ojačale i 14. jula je izašla iz bolnice. Ostavila je lekare zaprepašćene s pitanjem: "Kako se to zbilo?"
(NASTAVIĆE SE)