Melem u Egini

Priredila: Mirjana Radetić
U KNJIZI "Sveti Nektarije Eginski - zemaljski anđeo, nebeski čovek", koju je izdao hram sv. Aleksandra Nevskog u Beogradu, govori se o jednoj obrazovanoj i pobožnoj devojci iz Soluna koja se izlečila zahvaljujući svetom Nektariju.
Nju je jednog prekrasnog dana 1934. iznenada obuzela melanholija i nije bila u stanju da bilo šta kaže osim: "Nesreća! Nesreća!" Majka je bila sasvim zbunjena neočekivanom promenom i stanjem svoje kćeri, blagosiljala ju je ikonama, ali nije uspela da je smiri. Očajni roditelji zaključili su da njihova kćer pati od nekog nervnog oboljenja i odlučili da je odvedu na psihijatrijsku kliniku. Njena bolest, međutim, sve više se pogoršavala. Odveli su je potom u Atinu u nadi da će naći bolje lekare. Na putu u prestonicu, međutim, sreli su ljude koji su im rekli da odu u Eginu, u ženski manastir, i da se poklone moštima svetog Nektarija.
TAKO su i učinili. Kad su je ujutru poveli u crkvu, devojka je bila u takvom rastrojstvu da je moralo da je obuzdava šest monahinja: "Nesreća! Nesreća! Vatra!", uzvikivala je. U toku pričešćivanja, opet je bilo potrebno mnogo napora da se to izvede. Tokom čitavih mesec dana, sveštenik joj je svakodnevno čitao molitvu. Na dan Pedesetnice, međutim, devojka je ujutru ustala sama, pribrana, i otišla u crkvu da se pričesti.
Gospodin Neoklis Hadžisimeon iz Londona piše: "Krajem septembra 1967. otišao sam u Rojal fri hospital u Londonu, pošto sam bolovao od tuberkuloze kičmenog stuba i promena na kičmenim pršljenovima. Zbog oštećenja pršljena, desna noga mi je ostala nepokretna. U ruke mi je došla knjiga o svetom Nektariju D. Papagopulosa.
Pročitao sam sve o svetiteljevim čudima i molio se da i meni olakša bolove. Odveli su me na rendgen, plakao sam od bolova. Kad su me vratili na odeljenje na kojem sam ležao, primetio sam na fotelji jednu blistavu ikonu svetog Nektarija. U desnoj ruci je držao nož. Na krevetu, koji se nalazio preko puta fotelje, bio je komadić vate i to na mestu gde mi se, kada ležim, nalazi grudni koš.
Istog dana u osam časova uveče osetio sam kako iz mojih leđa izlaze dve kapi krvi, tako teške kao da su od olova, i pokušao sam rukom da ih dotaknem. Posle toga, spavao sam sedam časova bez prekida. Sada se oporavljam, dobro sam."
GOSPODIN Panajotis Daskalis iz mesta Zararo u Elidi, piše: "Razboleo sam se, i lekar me je poslao u bolnicu u Pirg. Tamo su me pregledali svi mogući lekari, napravljeni su rendgenski snimci, dobio sam četiri ture injekcija. Pored svega toga imao sam jake bolove i počeo sam da se oduzimam od struka naniže, sve dok nisam postao potpuno oduzet. Prevezli su me zatim u Atinu, pratilac je bio moj otac. Bio sam u paviljonu potpuno sam, zbog jakih bolova. Završio sam na hirurgiji, gde su mi dali injekcije "novokaina" i napravili oko 120 snimaka
Jedna bolničarka mi reče da pročitam knjigu o sv. Nektariju i njegovim čudima, što sam i učinio. Jednoga jutra bio sam u izuzetno lošem stanju, rekli su da će nešto probati sa mnom. Bio sam sa glavom nadole, a na svaku nogu su mi stavili teg od 14 kilograma. Na svaka dva sata dobijao sam injekcije "novalgina" protiv bolova. Onog jutra kad su pozvali bolničarke da me pripreme za hiruršku intervenciju jedna bolničarka mi je rekla: "Zavetuj se svetom Nektariju i ozdravićeš." Uradio sam to iz dubine duše. Na hirurgiji sam bio sedam sati. Ulili su mi nekakvu tečnost u kičmenu moždinu i otvorili su mi 17 paracenteza.
Vratili su me u postelju paralizovanog. Sestra je uzela ulje svetog Nektarija i premazala me njime. U jednom trenutku srušio sam se onesvešćen, ali kad sam se probudio, vidim da sam dobro. Za dva sata došao je upravnik, pregledao me i rekao: "Nismo te mi izlečili, nego Bog." Sutradan su došli novinari i objavili to u novinama, a dve bolničarke su me vodile po odeljenjima da me vide svi pacijenti.
K R A J