Po dvojica u okovima

Piše: Marko Vranješević
POČINJEM sasvim mirno i pribrano da pričam o putu u Rusiju, o tome gde smo sve tamo boravili i šta smo radili, ali islednik, videvši kako bez imalo uzrujavanja pričam o onome što je po njegovom mišljenju trebalo da me zbuni i obeshrabri, i ne sačeka da završim, već mi iznenada postavlja novo pitanje.
- A šta misliš, zbog čega si ti ovde?
- Ne znam tačno, valjda zato što sam se pre nekoliko meseci u dva-tri maha sastao sa Jelićem i Markovićem, koji su nedavno uhapšeni.
- Da, otprilike. Ali ovo je zasad samo nekoliko pitanja i pitanjaca, a ono glavno ima tek da dođe. Možeš ići!
Pun mračnih predosećanja penjem se uz stepenice.
U islednikovoj kancelariji jedna novina bode mi oči: na zidu veliki Staljinov portret, ispod portreta krupnim crvenim slovima ispisana parola o jedinstvu slovenskih naroda. Islednik ćuti, kao što je uvek činio u početku saslušanja, pa mi izgleda kao da sve ovo sanjam. Ali posle nekoliko trenutaka budi me islednikov glas.
- Kakve si ti razgovore vodio sa Rusima u njihovoj ambasadi?
- Kažem mu da nije teško pogoditi kakvi su se sve razgovori mogli tamo voditi na časovima srpskog jezika. Islednikove obrve se mršte. On i dalje insistira:
- Dobro, dobro, ali kaži ti meni kakva si im obaveštenja davao? Kakve su podatke tražili od tebe?
Odgovaram mu mirno, bez i najmanjeg uzbuđivanja:
- Niti sam im davao kakve podatke, niti su to oni od mene ikad i tražili.
- U redu, ne mislim da je tu bilo ne znam šta; ali da li su oni vodili kakve razgovore političke prirode u vezi sa našom zemljom?
- Politike smo se doticali samo onda kad smo nešto prevodili na ruski iz naše dnevne štampe.
Dvojica po dvojica, sa lancima na rukama, napuštamo memljivi podrum istražnog zatvora kroz zadnji izlaz, pored one dvojice milicionara koji nas prebrojavaju.
Posle podrumske vlage i memle, osvežavajuće deluje prohladni vazduh na ulici gde se nađosmo u ovaj gluvi čas posle ponoći, ali, nažalost, samo na tren: pred nama već stoji spreman veliki zatvorski kamion, pored koga ćopka upravnik zatvora; kod zadnje strane kamiona, tamo gde je ulaz, stoji nekoliko njih u uniformama i u civilnim odelima.
Čvrsto vezani lancima, dvojica po dvojica, s mukom se penjemo u kamion, dok nas dva milicionara guraju otpozadi da bismo se brže ukrcali. Krov kamiona od debele jake cerade (njome je ceo kamion pokriven, tako da nam je vidik sa svih strana potpuno zatvoren), tako je nizak da stalno moram glavu da držim sasvim oborenu. Kamion je, posle nekoliko minuta, dupke pun, tako smo gusto zbijeni jedan uz drugoga da niko ne može ni da se okrene. Oni spolja zatvaraju pozadi otvor kroz koji smo se popeli i oduzimaju mi i ono malo svetlosti od uličnih sijalica što je tuda prodirala u kamion. Mračno je i zagušljivo kao u grobnici ili u dušegupki u koju je neko pustio samo tanku, gotovo nevidljivu struju vazduha i svetlosti. Motor počinje da brekće i prašti, i to brektanje, uz sve glasniji i češći prasak, traje dosta dugo; najzad se kamion snažno trgnu, zadrhta i naglo krenu u nepoznatom pravcu.
Kuda li nas to vode? Do glavne železničke stanice kamion bi stigao za dva-tri minuta, a mi se vozimo valjda triput toliko i kamion još jednako juri ne usporavajući brzinu.
Kamion najzad staje. Tišinu koja odjednom nasta ubrzo prekida tutanj drugog kamiona koji se zaustavlja iza nas. To se još jedared ponavlja - dolazi i treći kamion - a onda se sve smiri. Kroz malu zasekotinu na ceradi vidim pored kamiona one iste ljude koji su nas sačekali pred zgradom zatvora. Upravnik zatvora brzo i živahno ćopka, sve poskakuje i maše rukama kao da nešto važno posluje, raspoređuje. Po brzim, živahnim pokretima, po lakom poskakivanju, po tome što nešto poluglasno dovikuje ostalima, vidi se da je odlično raspoložen kao čovek koji uspešno završava neki zadatak za koji očekuje lepu nagradu. Po dosta jakom svetlu električnih sijalica, reklo bi se da smo negde na železničkoj stanici, ali niti se čuje tutnjava vozova, niti pisak lokomotive, niti išta što bi podsećalo na veću železničku stanicu. Pogledam bolje i vidim, malo dalje, senke nekog visokog drveća. Topčider?
Počinje opet da me progoni misao koje sam se već gotovo bio oslobodio, a od koje mi se, u zatvoru, ne jednom krv ledila u žilama. I odjednom, sve ovo što se sad dešava počinjem da dovodim u vezu sa jezivom Ivićevom pričom. Tu blizu, negde na brdu, nalazi se nemačko groblje. Zato smo se zaustavili baš ovde; zato su mene u zatvorskom podrumu i stavili na čelo povorke! Biće da je to baš taj zadatak zbog kojeg je ovako raspoložen upravnik zatvora. Još malo, pa će me povesti gore na brdo, tamo gde je nemačko groblje, poći će s njim možda i Ivić i još poneko od zatvorenika da prisustvuju tome činu, a onda će se vratiti bez mene da produži put do Skadarskog jezera ili do nekog drugog mesta određenog za društveno- korisni rad.
U kamionu nastaje komešanje i čuje se zveket lanaca. Kroz otvoren izlaz dopire spolja svetlost sijalice. Ljupče se okreće, i lanac kojim smo vezani povuče mi ruku; poslednji silazimo sa kamiona.
Nedaleko od kamiona stoji voz sa plombiranim vagonima u koji se već penju zatvorenici. Vidim među njima i Ivića, i od toga mi je lakše: samo neka ne bude ono od čega sam maločas toliko strepeo!
(Nastaviće se)