Užas lica svog

Piše: Marko VRANJEŠEVIĆ
STIŽEMO do velike barake gde predajemo svoje stvari. Na svaki zavežljaj stavljaju broj (moj broj 525/II). Onda nam daju po jedno teško ćebe i istu onakvu odeću i obuću kakvu imaju ovi što nam prirediše krvavu dobrodošlicu. Oblačimo žutu uniformu i obuvamo crne gumene opanke, svrstavamo se u četvororedove i krećemo, svaki sa ćebetom u rukama, ka unutrašnjosti logora.
S obe strane puta kojim prolazimo nalaze se velike drvene barake, sve na jednakom rastojanju jedna od druge. Zastajemo ispred visoke ograde od bodljikave žice. Milicionar koji tu čuva stražu otvara nam kapiju, i mi sad ulazimo u prostor ograđen sa svih strana gustom mrežom bodljikave žice sa mnogobrojnim stubovima visokim kao bandere. Na ovom prostoru ima mnogo više baraka nego dole, i one su pravilno raspoređene sa obe strane puta, pa čovek ima utisak da prolazi kroz ulicu nekog grada.
Kud god se pogleda, sve je kamen sem tih drvenih baraka: kamenom posut put kojim idemo i ceo prostor pored baraka koji predstavlja neko dvorište, od krupnog kamenja su zidovi između pojedinih baraka, a svud unaokolo su kameni bregovi koji zaklanjaju vidik, te se odavde, iz nizine, vide samo ti beli kameni bregovi i nebo.
Put nas vodi uzbrdo, ja sa krajnjim naprezanjem vučem noge, a ono ćebe me pritiskuje kao olovo. Telo već počinje da mi se njiše i tetura i ja osećam da ću pasti ako ovo potraje samo još nekoliko trenutaka. Najzad smo kod gornjih, poslednjih baraka i tu se zaustavljamo na jednom poširokom ravnom prostoru. Pored nas više nema nijednog milicionara: sad smo u rukama ovih što imaju ista odela kakva ćemo od sada i mi nositi. Milicionari i islednici ostali su negde iza onih prvih baraka, negde blizu samog pristaništa.
JEDAN sredovečan čovek, u istom odelu kakvo je i naše, sa dubokim cipelama umesto gumenih opanaka, počinje da nam govori. Govor mu je kratak, svega nekoliko rečenica koje me sadržinom podsećaju na govor što smo pretprošle noći slušali u podrumu beogradskog istražnog zatvora: tu, na radilištu "Mermer" svako od nas treba svojski da se trudi kako bi maksimalnim zalaganjem zaslužio poverenje Partije, koja je velikodušno prešla preko naše izdaje i pruža nam mogućnost da ovde, na ovom ostrvu, ponovo zadobijemo njeno poverenje; ko misli da može drukčije, sve posledice neka pripiše samo sebi.
Raspoređuju nas po barakama. U baraci br. 5. u koju sam upućen, već zatičem dva kandidata Udruženja književnika Srbije, Miodraga Popovića i Vuka Trnavskog, koji su sa mnom došli u istom transportu. Oni mi prilaze, gledaju me nemo, kao da ne veruju svojim očima. Oslonim se na prozor da malo dođem k sebi i u tom času, prvi put posle četiri meseca, u prozorskom staklu opazim svoj lik: upali obrazi, oči neprirodno velike, sa izrazom nekog bespomoćnog očajanja kao da kriju sav užas onoga što je proživljeno za ova četiri meseca; usne bledomodre, sa nekakvom belom penom na krajevima, do kože ošišana, mršava i bleda glava više liči na lobanju mrtvaca nego na glavu živog čoveka. Ovako bedan, ne mogu ni da se obradujem susretu sa poznatim mi licima, s tupom ravnodušnošću gledam i ovu prostranu baraku sa četiri velika prozora bez rešetaka koja će mi biti prebivalište posle tesne i zagušljive ćelije istražnog zatvora.
Svi ostali stanovnici ove barake su negde napolju, te baraka zato izgleda prostranija i puna svežeg vazduha.
- Treba da se javiš lekaru, druže Marko - progovori najzad Trnavski, sa iskrenim saučešćem u plavim, pomalo tužnim očima.
- E, kad bi to moglo! - javi se jedan od onih koje smo ovde zatekli, po svoj prilici sobni redar. - Na lekarski pregled puštaju tek kad prođe petnaest dana, a na ambulantu može odmah računati samo onaj kojeg na nosilima sa broda iznesu.
SEM Popovića, Trnavskog i mene, još dvadesetak njih iz našeg transporta smešteno je u ovu baraku. Svi se zbili u gomilu i nešto živo razgovaraju, očigledno zadovoljni svojim novim prebivalištem.
Iz izdvojene sobice kod samog ulaza u baraku izlazi sobni starešina, mlad čovek od nepunih tridesetak godina, prilazi nam i upoznaje nas sa kućnim redom: ustajanje u pet, oblačenje, nameštanje postelje, doručak i odlazak na rad; u dvanaest ručak, posle ručka diskusija o disciplini, iznošenje stava ili čitalački čas, u dva odlazak na rad; u sedam večera, posle večere diskusija, iznošenje stava ili čitalački čas, u devet spavanje.
Bez neke potrebe ili posla u baraku preko dana ne ulaziti, a kad se ulazi, opanke izuti i ostaviti ispred barake; naređenjima pretpostavljenih bez pogovora se pokoravati, a naši neposredni pretpostavljeni su sobni starešina, rukovodilac radova i vodnik; isto tako, treba disciplinovano ispunjavati ono što bi od nas tražio dežurni, požarni, higijeničar ili kulturno prosvetni referent; bezuslovno ispunjavati i sva naređenja onih iz centralnog rukovodstva radilišta, a da se i ne govori o predstavnicima vlasti koje sve treba, počev od najmlađeg milicionara, pa do islednika i upravnika, pozdravljati skidanjem kape, a kad se razgovara s njim, mora se biti u "stavu mirno" i sa kapom u ruci.
(Nastaviće se)