Hor robijaša - Titu

Piše: Marko Vranješević
NEMA takvog bolesnika - sem, valjda, onoga kojem lekar kaže da se ne može nadati isceljenju - koji se ne bi radovao izlasku iz bolnice, a ja se danas teška srca opraštam od drugova s kojima sam u bolnici proveo četrnaest dana, vreme koje je bilo dovoljno da mi prilično zacele telesne rane, ali ne i duševne: one su tek počele, i to delimično, da zaceljuju, pa mi utoliko teže pada ovaj današnji rastanak.
U baraci su svega dvojica-trojica drugova (svi ostali su na radilištima) i među njima Trnavski, koji je zbog mane srca oslobođen fizičkih radova i ostavljen u baraci da sređuje materijal za zidne novine. Pažnju mi privuče mlad čovek ozbiljna i inteligentna lica, koji izađe iz sobice sobnog starešine.
- To nam je novi sobni starešina Marek iz Sarajeva - kaže mi Trnavski. - Onaj stari otišao je sa ostrva sa jednim delom Radne brigade.
U redovima po četvorica, spuštamo se drumom ka poslednjoj baraci, u kojoj je smešten centar. Ispred te barake, sve tamo do ograde od bodljikave žice, nalazi se širok prazan prostor u koji lako mogu da se smeste sve barake, zajedno sa radnom. Uz samu zgradu, do kapije, sede na povisokoj gomili kamenja islednici i poneki organ Državne bezbednosti, svi u civilnim odelima sem dvojice u uniformama viših oficira. Čete pristižu, jedna za drugom, i prostor ispred barake brzo se popunjava. Kad, kao poslednja, stiže i Radna brigada, ispuni se ceo prostor pred barakom, samo između pojedinih četa osta malo širi razmak. Ispred barake, na improvizovanom podijumu, stoji poveći sto i tri stolice.
BRIGADE stoje mirno, samo se sa raznih strana čuje tihi žagor, a onda se jedan piskutav glas probi naglo kao hitac:
- Tito!
Iz mnogogrle gomile prolomi se:
- Pravda!
Pa onda opet:
- Tito!
- Pobeda!
Jedan mek, treperav tenor povede, a već kod treće reči ostali gromko prihvataju:
"Druže Tito, vođo komunista,
Partija je kao sunce čista."
Iz barake izlaze njih četvorica, među kojima poznajem samo našeg novog sobnog starešinu Mareka. Trojica sedaju za sto, a onaj četvrti, povisok i mršav čovek, stoji u sredini. Sačekavši kraj pesme, on diže ruku, i začas nasta potpuna tišina.
- Drugoviiii! - poče on neprirodno jakim i visokim tonom kakvim se obično govori na velikim mitinzima - danas ćemo vas najpre upoznati sa rezultatima našeg takmičenja u proteklom mesecu. Mogu vam odmah reći da je ovo takmičenje, koje smo organizovali u čast druga Kardelja, dalo odlične rezultate i da je završeno tri dana pre određenog roka.
Gromoglasno: "Ura!" uz pljesak koji se razleže sa svih strana prekinu govornika za nekoliko trenutaka. Dvojica-trojica počeše da skandiraju, drugi prihvatiše, najpre slabo i neujednačeno, pa onda sve glasnije i složenije, dok se najzad sve brigade ne stopiše u jedan glas, skandirajući sve jače i brže:
- Tito - Kardelj! Tito - Kardelj! Tito - Kardelj!
Kad skandiranje dostiže vrhunac, proprati ga zvonki pljesak ruku, a onda se odjednom sve stiša. Govornik tišim glasom čita rezultate poslednjeg, oktobarskog takmičenja, pa onda, podigavši glas, objavljuje:
- Najbolje rezultate, drugovi, postigla je baraka broj 5.
Ove reči ponovo dočekuje tapšanje i povici koji se najviše čuju u našoj četi.
Govornik najzad završava:
- Pošto smo, drugovi, ovo takmičenje završili čitava tri dana ranije no što je bilo predviđeno, za novembarsko takmičenje, koje treba da završimo do Dana Republike, to jest do 29. novembra, ostaje nam ravno mesec dana. To takmičenje, drugovi, biće za druga Tita!
POSLEDNJE reči koje on izgovara veoma povišenim glasom proprati gromko: "Ura!" koje se triput prolomi, a onda ga zamenjuje snažno skandiranje:
- Mi smo Titovi - Tito je naš!
Jedan od one trojice što sede, čovek čvrste građe i mrka lica, ustaje i počinje krušnim glasom, lagano, zastajući posle svake rečenice kao da bi hteo odmah da vidi kako na slušaoce deluje njegov govor.
- Drug pre mene govorio je o postignutim uspesima. Oni nisu beznačajni, i mi imamo razloga da budemo na to ponosni. Ali, drugovi, mi ne smemo ni da precenjujemo to što smo postigli i da se predajemo opasnoj zabludi kako kod nas nema i ozbiljnih nedostataka. Treba budno i kritički pratiti rad drugih, ali isto tako i o svome radu i postupcima polagati računa i pred svojom saveću i pred drugima, iskreno i samokritički. Naš osnovni problem bio je i ostaje problem suzbijanja neprijateljskih elemenata u našoj sredini i onemogućavanja štetnog uticaja što ga ti elementi šire oko sebe. To treba da ima na umu svaki onaj koji želi da opet bude uvršten u redove ponosnih graditelja socijalizma. Ali, mi dobro znamo da ima i takvih koji nas svesno ometaju u postizanju ovog cilja, takvih koji svojim pasivnim stavom koče naš rad. Takve treba, drugovi, da nazovemo pravim imenom: to su najobičniji saboteri, zakleti neprijatelji naše socijalističke otadžbine i izdajnici svoga naroda.
Jedan tanak glas uzvikuje:
- Tako je! Dole saboteri! Dole banda!
- Doleee! - odjekuje iz mnogih grla.
Govornik sačekuje da se masa stiša, pa završava:
- Ali takvi treba da se dobro uzmu u pamet i da budu svesni toga da će svi, ako samo produže ovako, kosti svoje ostaviti na ovom ostrvu!

KNJIGU "Senka Golog otoka" Marka Vranješevića koja je ovih dana izašla iz štampe, možete da naručite preko distributera knjižare "Krug-komerc" na tel. 011/334-3716.