Istina preko batina

Piše: Marko Vranješević
K SVESTI dolazim u sobici sobnog starešine. Pored mene stoji zamenik mog islednika, kapetan Obrenović.
- Eto vidiš - trudi se on da govori što blažim tonom - šta napraviše od tebe tvoji ljudi. Tako ti i treba kad nećeš da mi se javiš i priznaš sve kako je bilo. A ako se i dalje budeš inatio, imaćeš opet posla sa ovima ovde, a ja onda više neću hteti ni da znam za tebe!
Čim on izađe, na vratima se pojavi sobni starešina.
- Izađi tu pred vrata i operi lice - veli on - tamo ti je i lavor.
Pored mene žurno prođe Vuković i ne pogledavši me svrati do sobnog starešine. Čujem ga kako mu naređuje:
- Ima da ga držiš u svojoj sobi! Stalno pod ključem! Daćeš mu samo jedno ćebe, a porcije mu smanjiti za polovinu!
Vrata se sa bukom otključavaju, i neko bahato upada u sobu.
- Diži se! - viknu ovaj takvim tonom kao da je uvređen i ljut što ga ne dočekujem na nogama i u "stavu mirno".
Ovoga čoveka svega dva-tri puta sam video, i odmah mi je pao u oči po tome što su ga mnogi oslovljavali i zaustavljali, odnoseći se prema njemu sa nekom upadljivom snishodljivošću - čak i oni znatno stariji od njega - mada ga svi familijarno zovu Đurica. Niska rasta, ali masivan i temeljit, prav i kočoperan, sa lepuškastim licem i čuperkom tamnosmeđe kose koji mu uvek viri ispod titovke (kosu mogu da nose samo članovi Radne brigade), celom svojom spoljašnjošću, svojim izrazom i držanjem podseća na seoskog đilkoša koji će prvi povesti kolo, ali će prvi i kavgu zametnuti, i nož će prvi potegnuti iza pojasa.
- Namestio se junak da spava! - kaže on jetko, mereći me od glave do nogu. - E nećeš, sokole, nema ti noćas spavanja!
U GLAVI osećam laku nesvesticu i moram da se naslonim na zid da ne bih pao. On mi prilazi sasvim blizu (da nisam ovako visok, sasvim bi mi se uneo u lice) i nešto me pita, ali nikako ne shvatam šta hoće. To što mu odgovaram zacelo nema nikakve veze sa njegovim pitanjem jer on, i ne sačekavši da završim, široko zamahnu rukom i snažno me udari po licu.
- A, tako ti to, očin li te otac...! - dreknu on i zamahnu i drugom rukom.
Opet snažan udarac i odmah zatim drugo pitanje. Ćutim, ne zato što neću da odgovaram, već zato što ne mogu da shvatim šta on to traži od mene. On pada u sve veću srdžbu i bes i zamahuje čas jednom, čas drugom rukom, udarajući me najviše po uhu, što mi u početku zadaje bolove, a posle čujem samo neprijatno zujanje, uši mi gore, ali neosetljive kao kad promrznu, a ispod desnog uha, po vratu, osećam kako mi klizi mlaz krvi. On najzad seda na stolicu, sa izrazom čoveka koji je posustao, a meni pokazuje na klupu. Postavlja mi pitanje, prvo koje razumem:
- O čemu si razgovarao sa Trnavskim?
Počinjem da govorim ono čega se sećam (s njim sam najviše razgovarao o književnosti), ali za ovo on ne pokazuje nimalo interesovanja. Stegnu vilicu i skoči. Instinktivno se povih unazad očekujući udarac, ali on brzo izvuče iz džepa tabak čiste hartije i olovku i stavi na sto.
- Za sutra ima da ispišeš ovde sve što nisi kazao isledniku! Pazi samo da ne lupetaš koješta kao ovo sad, inače ćeš se još mnogo gore provesti! Dobro se priseti šta si sve imao sa Rusima i šta si s kim razgovarao i u Beogradu i ovde!
JASNO mi je šta bi oni hteli da kažem. Tada bi me, svakako, pustili na miru, ali ja ne mogu da priznam nešto sa čime nemam nikakve veze, pa makar se do smrti produžilo ovo mučenje.
Đurica se pojavljuje sa komadom letve u ruci, što je poneo zacelo radi uspešnijeg isleđenja: svakako da on od ovog pismenog saslušanja ne očekuje ništa više no što je postigao na usmenom. Uze hartiju pa, kad je pročita, prezrivo je baci na sto i spomenu "očinog oca".
- Zar samo to?! - sikće on i maša se za letvu.
Uhvatio je letvu onako kako se u jurišu drži puška na kojoj je bajonet i ustremio se prema meni.
- Diži se! - sikće još bešnje. - Stani tamo uza zid!
On počinje svom snagom da me udara letvom kao da je rešio da mi probije grudni koš.
- Hoćeš li da govoriš, milu li ti majku?!
Pa, opet udarac u grudi. Pa, opet.
U sobu upada Vuković, a odmah za njim Starović, posleratni ministar. Vukovićev pogled je pun ironije i mržnje.
- Kako si, geroj Četvjortava Internacionala? - prozbori sa iskvarenim ruskim naglaskom.
Od bolova koje osećam u prsima moram da stojim sasvim pognut. Glava mi ponekad klone na grudi, a kad je uspravljam, osetim još jači bol.
Sasvim blizu mi prilazi Starović, unoseći mi se u lice; ruke mu na leđima. Gleda me netremice, a u očima mu neki mutan sjaj kao kod ljudi koje počinje da hvata piće.
- Treba biti čovek! - viče on, naglo se uspravivši.
Zateturah se od udarca po licu i jedva se održah na nogama.
Gledam ga pravo u oči. Glasom koji drhti od ogorčenja, lagano, pribrano, gledajući ga uporno u oči, kažem mu:
- Ja nikad nisam prestao da budem čovek; nikada ništa prljavo nisam učinio.
(NASTAVIĆE SE)

KNJIGU "Senka Golog otoka" Marka Vranješevića, koja je ovih dana izašla iz štampe, možete naručiti preko distributera knjižare "Krug-komerc" na tel. 011/334-3716.