Bez imena i broja

Piše: Marko Vranješević
U NAJVEĆEM odeljenju naše bolnice, u koje su me smestili, sva mesta su popunjena. Našao sam se odjednom na slamnjači pored samih vrata, u dugačkoj čistoj košulji.
Pored moje postelje se pojavljuju tri mlada bolničara; jedan od njih drži u ruci staklenu cev sa dugačkom metalnom iglom na vrhu; on je malog rasta i sitan, a ona druga dvojica su upadljivo razvijeni momci. Sad treba da otpočne mučenje! Ali, ja ću se braniti koliko god budem mogao i neću im se tako lako dati!
Ona dvojica me najzad, s mukom okrenuše i prisiliše da ležim potrbuške, držeći me tako čvrsto za ruke i noge da osećam bolove od pritiska njihovih ruku. Ubod igle ne traje dugo i ne zadaje bol, ali ja se i dalje uzalud otimam i vičem nešto što liči na krik. Posle toga bolničari me ostavljaju na miru. Ko zna šta su to počeli da mi ubrizgavaju! A onaj što leži iznad mene izviruje odozgo (vidim mu samo glavu) i posmatra me sa radoznalošću. Iz suprotnog ugla, moj dvojnik upro u me ukočen pogled i kao da se zloslutno smeška. Zatvaram oči ne da bih dremao (san mi, to osećam, još zadugo neće na oči) već da ne bih gledao. Onda me opet neko ščepa za ruke. Pogledam: ona ista dva krupna bolničara i s njima doktor Levec, specijalist za oči. On drži staklenu cevčicu ispunjenu nekom mrkocrvenom tečnošću. Bolničari mi snažno pritiskaju ruke i noge i tako me drže čvrsto prikovana uz krevet dok ležim nauznak. Ko zna šta mi sve spremaju! Nagonski zatvaram oči, čvrsto stišćući očne kapke. Nečiji prsti mi ih brzo i grubo otvaraju, a onda me nešto pogodi u oko, nešto hladno razli se po njemu i to se ponavlja nekoliko puta. U užasu, širom otvaram oči i očajnički vičem:
- Ne u zenicu! Ne u zenicu! Oslepićete me!
MENI sučelice, za dugačkim stolom smeštenim u sredini naše sobe, sede ona tri bolničara. Ali to sad nisu više bolničari - to su sad tri strašna i neumitna islednika. Onaj u sredini gleda me netremice i upire prstom u me.
- Ko je kriv za smrt tvoje žene Branislave?
- Ja - skrušeno odgovaram.
- Ko je kriv za smrt tvoga deteta u majčinoj utrobi? - čujem isti glas.
- Ja - odgovaram, a glas mi se guši u grlu i osećam kako ramena počinju da mi se tresu.
- Ko je kriv za smrt tvog tasta, starog doktora Milovanovića? - produžava onaj neumitno, a usne mu jednako stegnute.
- Ja - šapćem nemoćno, a po čelu mi klize krupne graške znoja.
- Ko je kriv za smrt tvoje sestre Milene?
- Ja - grca u meni nešto nalik na ugušeni krik.
On kao da nema više šta da pita, i njegove oči se ravnodušno odvraćaju na drugu stranu. Ali onaj pored njega upire u me strog pogled.
- Ko je ubio staru gospođu Miler?
To je jedna 70-godišnja starica kod koje sam, pre petnaest godina stanovao u Beloj Crkvi. Nju niko nije ubio: umrla je jedne noći od srčane kapi u svojoj sobi, pored starog, slepog muža.
- Ćutiš? - gleda me onaj svojim staklastim pogledom. - Nije važno: ćutao ti ili govorio, priznavao ili ne, ti si svejedno za sve kriv. Neko mora da bude kriv. Neko mora svojom krvlju da plati za druge. Znam, ti hoćeš da kažeš da si najneviniji čovek, koji nikad nije drugome ništa nažao učinio. Možda je to i tako. Zato ćeš ti za sve ostale biti onaj tamo sa brkovima, onaj tvoj dvojnik kojeg mi negujemo i koji će uskoro umerti na našim rukama. A za tebe smrti nema, ali nema ni života: ima samo večna patnja i večno umiranje bez spasonosne smrti. Jer ti si sad i bez broja i bez imena. Ili, bolje reći, ti sad možeš imati bezbroj imena; ma koje od njih mogli bismo da ti damo i da te poistovetimo sa ma kojim zločincem ili sa nekoliko njih odjednom.
- MOŽEŠ za nas da budeš, recimo, onaj tvoj prezimenjak, četnički komandant, što je osuđen na dugogodišnju robiju, ili onaj tvoj dalji rođak po majčinoj liniji Aleksa, zvani Šandor, što je za vreme rata bio u službi Nemaca. Istina, dvoje njih iz tvoje bliže i dalje rodbine - jedno po majčinoj, a drugo po očevoj liniji - proglašeno je za narodne heroje, a i ti si, znamo, za vreme rata dokazao da si dostojan njih; samo, dužnu pažnju za to ukazaćemo onome tvom vojniku koji će uskoro umreti na našim rukama. A ti, ti ćeš za nas biti Slavoljub ili Šandor, ili možda neki još gori od njih. Najveći pravednik, podnećeš, kao najveći zločinac, strašnu žrtvu za nešto veliko što se sprema, nešto svima nama nedokučivo, ali što ipak mutno naslućujemo sad kad smo kročili u ovu, za čovečanstvo sudbonosnu godinu, kojom počinje druga polovina dvadesetog veka..."
Prolaze dani, a možda i nedelje.
Ništa više ne može da me iznenadi, ničemu više ne mogu da se začudim. Jedan bolničar mi prilazi sa nekim pohabanim žutim radničkim odelom prebačenim preko jedne ruke, a u drugoj ruci drži zakrpljene plitke cipele. Tek kad me digoše i stadoše oblačiti i obuvati, ugledam nosila na podu, pored samog kreveta. Pantalone, mada uzane, ne mogu da se drže na meni, pa moraju da me opasuju kanapom, a kaput visi na kostima mojih ramena kao na drvenoj vešalici za odela.
Dva bolničara me položiše na nosila i ostaviše me sama da ležim na podu. Najzad mi prilaze četiri mlada bolničara, brzo se mašaju za drške od nosila i iznose me iz barake.
Mladići me s lakoćom nose nekuda žurnim koracima. Posle kratkog vremena nađoh se u nekoj senci gde mladići spustiše nosila na zemlju.
U pristaništu, ukotvljen, čeka mali brod iz čijeg dimnjaka se pruža beli dim koji se povija nošen vetrom. Mladići me spretno prenesoše preko uskog drvenog mostića na brod, a onda strmim stepenicama pravo u utrobu broda.

DVOJNIK
PREBACILI su me u susednu sobu, mnogo manju od one u kojoj sam bio do sada. Krevet mi je u uglu, do samog prozora, svega dva-tri koraka od nužnika. Ležim sad na potpuno golim daskama: na njima nema ni ćebeta ni slame. Kad ležim nauznak, ruke su mi na pokrivaču, klonule i nepokretne, kao na odru. One su blede, sa dugim tankim prstima, ruke koje nikad nikoga nisu takle, ruke pravednika. Ali za njih - ruke najvećeg zločinca. A moga dvojnika ne mogu da vidim, možda ga nikad više neću videti: on verovatno i nije više među živima, i sad je ostao samo Slavoljub ili Šandor ili neki drugi - ma koji drugi - još veći od njih bezimeni zločinac, a svi oni skupa treba da budu inkarnirani u meni jednome.