Pakao bez izlaza

Piše: Marko VRANJEŠEVIĆ
SOBICA mi je tek nešto manja od one iz koje sam izašao pre godinu dana. Ali, tamo nas je bilo desetoro, a ovde sam sam; tamo sam spavao na podu, a ovde imam udobnu, meku postelju; tamo sam za hranu dobijao neki posni čorbuljak, a ovde mi donose i pečenja i kolača, a gotovo svakog jutra dobijem porciju griza sa mlekom. Jedino gvozdene rešetke na prozoru koji kao i tamo gleda na Topčidersko brdo, živo me podsećaju na zatvor. Samo, ovde nema više stražara pred vratima kao u vojnoj bolnici, a u sobu mi, sem lekara i bolničara, niko ne ulazi. I onu odvratnu zelenu haljinu ostavili su dole u prizemlju, a dali mu žućkastosmeđu, kakvu nose i ostali bolesnici ovde na spratu.
Vrata se naglo i širom otvaraju. Na njima stoji čika Dragi sa velikim špricem u ruci, a iza njega Nidža, sa istim takvim špricem, nekako ozbiljan i strog, bez onog osmeha što ga ima kad mi prilazi sam. Svaki od njih duboko mi zariva iglu pod kožu na trbuhu, i, na mestu gde su mi dali injekcije, poče nešto naglo da raste pod kožom kao da mi je neko naduvao dve lopte u trbušnoj duplji.
Samo kad bi već jednom prestalo ovo mrcvarenje sa injekcijama i lekovima! Škripa nečijih cipela u hodniku prenu me iz ovih misli. Koraci se zaustavljaju pred mojom sobicom. Na otvorenim vratima vidim pravu figuru onoga lekara sa inkvizitorskim licem, kojeg svi ovde zovu profesorom i odnose se prema njemu sa upadljivom snishodljivošću. On stoji ispred mojeg praga, posmatra me ćutke, a iza njega su dva čoveka koje ne vidim dobro. Profesor im nešto govori, ali tako tiho da ne mogu da razaberem na kom jeziku razgovaraju. Onda ga jedan od one dvojice nešto glasno priupita na engleskom jeziku. To me sad još više učvrsti u uverenju da je moj slučaj nešto izuzetno i da on nije više nepoznat u svetu. Ona dva stranca posmatraju me i dalje sa neskrivenom radoznalošću, ali ni oni ni profesor ne ulaze u sobu. Onda polaze, najpre ona dvojica, a za njima profesor, koji, okrenut prema meni, učini rukom neki pokret sličan fašističkom pozdravu. Presekoh ga srditim pogledom. To on svakako namerno čini, verujući da ću i ja, instinktivno, učiniti isti pokret, a onaj nevidljivi, koji prati i beleži čak i moje misli, fiksiraće taj pokret, i to će biti još jedan dokaz više u gomili sličnog optuženog i dokaznog materijala kojim javni tužilac treba da me smoždi na nekom procesu što mi se sprema možda u bliskoj budućnosti.
Nečiji krik iz jedne od susednih soba vraća me mojoj stvarnosti. Na drugom kraju neko počinje da peva iz sveg glasa. (U poslednje vreme, otkako su umesto onih jakih injekcija počeli davati elektrošokove, u zgradi je postalo mnogo bučnije nego pre).
Lak, gotovo bestelesan, izlazim u hodnik. Jedna grupa bolesnika živo nešto razgovara okupljena oko klupe, samo major, sam kao i uvek meri hodnik svojim krupnim korakom. Gledam ga pravo u oči i javljam mu se:
- Zdravo, druže majore!
On prijateljski klima glavom, i otpozdravljajući kaže mi:
- A zašto vama niko od rodbine nikada ne dolazi u posetu?
Kažem mu da verovatno niko od mojih i ne zna gde se ja nalazim. On me gleda začuđeno i pomalo prekorno.
- Pa, zašto im se niste javili?
- Nisam ni znao da je ovde dopušteno dopisivanje - kažem nekako nesigurno - a sem toga, ja ni sam još ni danas ne znam sasvim tačno gde se nalazim.
NJEGOVE oči me gledaju sa toplim saučešćem. Rukom se maša za džep, vadi jednu čistu dopisnu kartu i pruža mi je:
- Evo vam, pa napišite da se nalazite na Neuropsihijatrijskoj klinici. Poneću odmah vašu kartu, pa ćete možda već u nedelju imati posetu.
Od dva časa popodne jednako pristižu posetioci u bolnicu. To je ta nedelja o kojoj sam sa onoliko radosti počeo da sanjam pre dva dana.
Preda mnom, malo nagnuta, sa ispruženom jednom rukom (u drugoj drži paketić) stoji Branka, gleda me, a oči joj se setno smeše.
- Ipak si živa, a mislio sam... i tu mi se glas preseče kao da mi neka nevidljiva ruka steže grlo.
- Dovela sam i Melu, dole je, u kolicima; Milena je s njom. Dovešću je malo kasnije da je vidiš...
Odlučna da me izbavi odavde, Branka je sve učestalije dolazila, najčešće ilegalno.
- Jutros je profesor sam počeo razgovor o mom povratku kući - kažem Branki gledajući je pravo u oči.
Na njenom licu se zadržao onaj brižni i neveseli izraz.
- I onomad sam razgovarala s njim o tome i tražila da te puste. On još nije sasvim popustio i kaže da bi te mogao pustiti jedino na moju odgovornost. Sutra rano potražiću ga i reći mu da sam rešena da te vodim kući na svoju odgovornost.
Mala kola koja se zaustaviše pred bolničkom zgradom jedva nazirem jer je već pala noć.
I zbunjen i obradovan, dugo držim u rukama odelo koje mi je Branka donela; gledam ga kao da bih se hteo uveriti da je to zaista moje odelo. Branka i sestra pomažu mi dok se grozničavo brzo oblačim i obuvam, kao da se plašim da će neko iznenada sve ovo osujetiti, a onda polazimo. Na vratima svoga kabineta pojavi se profesor i zastade na pragu, gledajući nas iznenađeno.
- Pa zar tako, bez otpusne liste? - prekoreva on Branku.
- Izvinjavam se. Doći ću po listu kroz dan-dva, a sad zaista nisam mogla drukčije.
Kod profesora se zadržao isti onaj strogi i začuđeni izraz. On zausti da još nešto kaže, ali Branka mi šapnu da se pozdravim s njim i brzo me povede ka izlaznim vratima.

NEVIDLJIVI SVEDOK
- NEMOJ tako blizu da sediš - lagano odmaknem Brankinu ruku - nezgodno je jer nas gledaju. Tebi samo izgleda da nas niko ne prati i ne gleda, jer toga što mene stalno prati ne mogu ni ja sam da vidim, a kamoli ti. Samo znam da on, naročito ovih poslednjih dana, prati svaki moj gest i fiksira ga nekim savršenim, ljudima nepoznatim, spravama, jer ovde se govori da je nedavno jedan bolesnik napastvovao neku bolesnicu.
- Pa kakve to veze ima sa tobom? - gleda me ona široko otvorenih očiju koje počinju da se vlaže od suza.
- Ima, ima veze, jer sve ružne postupke drugih hoće da pripišu meni...
(K R A J)