Balkan po strani

Piše: dr Petar Opačić
NA konferenciji u Sijeni (Rumunija), u avgustu 1937, pokazalo se da je Mala antanta “na samrti”, a posle okupacije Čehoslovačke od Nemačke u septembru 1939. godine, prestala je da postoji. Velike zapadne države, Velika Britanija i Francuska, koje su bile garanti čehoslovačke nezavisnosti i mira u Evropi, lako su prepustile Čehoslovačku Hitleru, izjavljujući da je tom žrtvom izbegnut drugi svetski rat, odnosno da je sačuvan mir u Evropi. Obratno, predaja Čehoslovačke Hitleru najrečitije je otkrila svu slabost zapadnih sila, koje su činile stub pobedničke koalicije u Prvom svetskom ratu, što je samo ohrabrilo Hitlera da nastavi svoj imperijalistički pohod.
Hitler i njegovi stratezi u Velikom generalštabu su smatrali da Nemačka može postići pobedu protiv svojih neprijatelja u novom ratu za svetsko gospodstvo samo pod uslovom ako obezbedi masovnu proizvodnju oklopnih i motomehanizovanih sredstava za kopnenu vojsku, ogroman broj ratnih aviona i moćnu ratnu flotu za kontrolu pomorskih komunikacija, i ako bude izvodila munjevite napade po principu eliminacije jednog po jednog neprijatelja držeći se Šlifenovog koncepta da se po svaku cenu mora da izbegne istovremena borba na dva i više frontova, odnosno da se moraju izbeći greške iz prethodnog velikog rata u kojem je Nemačka katastrofalno poražena.
Pošto je oružane snage opremila masom oklopnih vozila, ratnih aviona i ratnih brodova, Nemačka je otpočela osvajački pohod. U martu 1938. godine izvršila je aneksiju (anšlus) Austrije bez otpora zapadnih sila. Time je, u isto vreme, došla u neposredno susedstvo sa Jugoslavijom i Mađarskom i stvorila otskočnu osnovicu za napad na Čehoslovačku.
Okrenut prema centralnoj Evropi, Hitler je tada ostavio Balkan po strani. Zbog složenih odnosa sa savezničkom Italijom, koja je pretendovala da se proširi na račun Jugoslavije i Grčke i moguću intervenciju Velike Britanije u slučaju otvaranja ratnog konflikta na Balkanu, koja je 1938. godine garantovala integritet Grčkoj, Nemci su usmerili svoju ekspanziju prema srednjoj Evropi, insistirajući kod Italijana da, posle uspostavljanja protektorata nad Albanijom 1938. godine, ne otvaraju krizu na Balkanu. Potom se Hitler svom žestinom okomio na Poljsku. Pre napada na tu zemlju Nemačka je, da bi izbegla rat na dva fronta, sklopila pakt o nenapadanju sa SSSR, 23. avgusta 1939. godine, a već 1. septembra otpočela napad na Poljsku.
Istog dana Francuska i Velika Britanija, kao garanti nezavisnosti Poljske, objavile su rat Nemačkoj. Time je počeo Drugi svetski rat. Ali objava rata Nemačkoj od zapadnih saveznika nije proizvela gotovo nikakvu pomoć Poljacima. Za mesec dana Poljska je bila okupirana. Posle toga francuske i nemačke trupe su mesecima preležale u mestu u duboko ukopanim rovovima, svaka na svojoj strani državne granice i bez aktivnih dejstava. To je Hitleru omogućilo da nesmetano nastavi porobljavanje drugih evropskih država. Sa Švedskom je imao ugovor o nenapadanju 1938. godine. U aprilu 1940. godine nemačke trupe su okupirale Dansku i Norvešku, zatim Holandiju i Belgiju.
Posle okupacije Belgije, nemačke armije prešle su u napad protiv Francuske (3. juna). Nekad slavna francuska armija, koja je između dva rata smatrana za najveću kopnenu silu u Evropi, kapitulirala je za 14 dana. Britanski ekspedicioni korpus, koji je upućen u pomoć Francuzima, jedva je - zahvaljujući srećnim okolnostima - izbegao potpuno uništenje.
Pripreme za pohod na istok, protiv velikog Sovjetskog Saveza, vršene su čitavu jesen i zimu 1940/1941. godine. Nemački stratezi su, na osnovu dotadašnjih iskustava blizkriga u brzom pokoravanju Evrope, smatrali da im je za pobedu nad Rusijom potrebno najviše pet-šest meseci. Zbog toga je bilo od najvećeg interesa, prema shvatanju nemačkog Generalštaba, da se na Balkanu očuva mir za vreme priprema i pohoda na SSSR. U tom cilju Hitler je apelovao na Musolinija da ne provocira sukob sa Grčkom i Jugoslavijom, prema kojima je imao teritorijalne pretenzije, strahujući da bi Englezi, koji su posebnim ugovorom garantovali celovitost Grčke, mogli da iskoriste taj sukob da se iskrcaju na Balkan i obrazuju nov solunski front na južnom boku nemačkih armija za vreme njihovih pohoda na SSSR, slično kao u Prvom svetskom ratu, gde je, kako je i Hitler priznao, počeo slom nemačkih snaga 1918. godine. Međutim, Musolini je, bez znanja Hitlera, odlučio da okupira Grčku uveren da će ta operacija za njegovu vojsku biti veoma laka i da će poraziti grčku vojsku samo za nekoliko dana, slično kao što je lako uspostavljen protektorat u Albaniji 1938. godine.
Vest da je Italija napala Grčku, 28. oktobra 1940. godine, Hitler je saznao na putu za Španiju u posetu svom prijatelju generalisimusu Franku, što ga je jako ogorčilo. Bez ustezanja upozorio je dučea da će Grci njegovu armiju baciti u more, a to je značilo da će i Nemačka morati da se umeša u rat na Balkanu. Ta vizija, koju je jasno predvideo Hitler, ubrzo je našla potvrdu u činjenici da su Grci potukli Italijane kod Korče i prisilili ih na panično povlačenje.
Pošto se uskoro saznalo da su se neke britanske snage iskrcale na Krit, Hitler je odlučio da sopstvenim snagama pregazi Grčku pre nego što se na grčkom kopnu učvrste Englezi. Pred diplomatiju je postavio zadatak da u najkraćem roku obezbedi saglasnost Mađarske, Rumunije i Bugarske da otvore put nemačkim armijama za intervenciju u Grčkoj. Maršalu Vrauhiču naredio je, 4. novembra, da izradi plan za napad na Grčku.

NA REDU BRITANIJA POSLE kapitulacije Francuske, Hitler je dozvolio maršalu Petenu da u jugozapadnom delu zemlje, između Tura, Dižona i Bordoa obrazuje kvislinšku upravu. Na redu je bila Velika Britanija. Ali zbog nepovoljnih vremenskih okolnosti u Lamanšu, propao je pokušaj invazije britanskih ostrva nakon francuske kapitulacije, pa je Hitler odlučio da na zapadu ostane u odbrani, a da sve snage koncentriše za napad na SSSR, pa da se, posle osvajanja Rusije, ponovo obruši na Veliku Britaniju.