Odmazda zbog puča

Piše: dr Petar Opačić
IMAJUĆI u vidu citirana dokumenta i druge napred navedene činjenice o datim garancijama, može da se konstatuje da su jugoslovenska kraljevska vlada i kruna, bez obzira na atribute koji im se dodaju, težili da sačuvaju neutralnost zemlje i da su se dugo odupirali pritisku Nemačke da Jugoslavija pristupi Trojnom paktu. Ali, pošto je zemlja ostala usamljena i izolovana, i u strategijskom pogledu opkoljena od neprijateljskih država, bez mogućnosti da dobije bilo kakvu pomoć s bilo koje strane za slučaj nemačke agresije, usvojena je odluka o pristupanju Trojnom paktu.
Štaviše, korektno je da se kaže da je vlada veoma dobro iskoristila težnju Hitlera da po svaku cenu pridobije Jugoslaviju u članstvo Trojnog pakta, tako da su, prilikom potpisivanja Protokola, Nemačka i Italija posebnim aktima garantovale Jugoslaviji specijalna prava i položaj prema Paktu triju sila, kakva nisu data nijednoj pridruženoj državi: očuvanje integriteta, suvereniteta, nepovredivost granica, neučestvovanje u vojnim pohodima Pakta, uz obavezu da se jugoslovenska teritorija neće koristiti za prevoz trupa i vojnih transporta, i uz sve to, Jugoslaviji su data obećanja za pristup Egejskom moru, posed Soluna i solunske luke.
Zanimljivo je primetiti da je izjavu o ustupanju Soluna Jugoslaviji potpisao samo Ribentrop, što navodi na pretpostavku da je to obećanje dato bez znanja Italije, koja je oduvek pretendovala da se domogne Soluna.
BUDUĆI da su i ostala dokumenta o posebnim pravima i garancijama koja su data Jugoslaviji prilikom potpisivanja Protokola, na zahtev Nemačke, morala da se čuvaju kao najveća tajna, verovatno iz obzira prema drugim državama koje su pristupile Trojnom paktu, kojima nisu data takva prava, srpski političari i oficiri - protivnici pristupanja zemlje Paktu - iskoristili su to u svojoj propagandi, optužujući vladu za izdaju zemlje i uvlačenje u rat na strani fašističkih sila, te su na toj osnovi uspeli da izvedu narod na ulice i omoguće uspešan vojni puč 27. marta, kojim je srušena vlada Cvetković - Maček, uklonjen knez Pavle iz vrha državne vlasti, a maloletni kralj Petar Drugi doveden na presto. Pučistička vlada generala Dušana Simovića objavila je, posle njenog obrazovanja, da će poštovati potpisan ugovor sa silama Trojnog pakta, ali to za Hitlera nije bilo dovoljno i sigurno, pa je odmah, po prijemu vesti o prevratu u Beogradu, naredio da se planirani napad na SSSR odloži i da se munjevitim napadom, bez objave rata, pregazi i rasparča Jugoslavija.
Poznati su redosled i posledice događaja posle puča od 27. marta: aprilski rat i kapitulacija vojske posle 12 dana otpora. Znatne delove državne teritorije prigrabile su susedne države (Italija, Mađarska, Bugarska), a u ostalim delovima obrazovane su kvislinške tvorevine (NDH, itd), kojima su ostavljene odrešene ruke da sprovedu genocid nad srpskim narodom, kojeg je Hitler okrivio za napuštanje Pakta. Potom su narod i zemlja razoreni četvorogodišnjim građanskim i verskim ratom, pobunama, revolucijom i kontrarevolucijom, što je dovelo do potpunog pustošenja zemlje i milionskih žrtava, u najvećem broju srpskog naroda.
KADA su posle rata objavljena dokumenta vezana za pristupanja Jugoslavije Trojnom paktu, iz kojih se moglo zaključiti da je Jugoslavija imala šansu da izbegne ratne nesreće, tada su "pravoverni" istoričari ustvrdili da se Hitleru, kojem je pripisivano ludilo, nije moglo verovati. Bio Hitler lud ili ne, činjenica je da gotovo niko nije mogao pokloniti apsolutnu veru u njegovo obećanje. Uostalom, svi ratni ugovori vrednuju se tek na kraju rata zavisno od uspeha ili neuspeha ostvarenog na borbenom frontu. Čak ni Musolini nije verovao da će Hitler posle konačne pobede, ako Sile osovine dobiju rat, tretirati Italiju kao ravnopravnog partnera.
Potrebno je naglasiti, pak, da Hitler nije pogazio ugovor o nenapadanju zaključen sa Švedskom 1938. godine (istina, Nemci su koristili švedsku teritoriju za evakuaciju svojih ranjenika za vreme rata protiv Norveške i za transport trupa za vreme operacija u Finskoj, ali od nje nisu zahtevali da učestvuje u tim operacijama), tako da je ta država iskoristila rat da razvije svoju ekonomiju toliko da danas spada među najbogatije zemlje Evrope. Bugarskoj, koja je bila obavezna da učestvuje u ratnim pohodima Sila osovine, odobreno je da ne šalje trupe protiv Rusije - svoje osloboditeljice iz turskog ropstva.
ŠTO se tiče Jugoslavije, pristupanje Trojnom paktu značilo je nadu u preživljavanje ili, barem, odgađanje ratnog požara na neodređeno vreme, pa prema tome i manje ljudskih žrtava i manja razaranja zemlje. Valja, takođe, imati u vidu da se nemačka ratna doktrina oslanjala na imperijalnu dogmu: ofanzivan rat i uvek samo na jednom frontu, protiv jednog protivnika, izbegavanje istovremene borbe na dva ili više frontova. Zato je, posle 27. marta, odložen napad na SSSR da bi se, pokoravanjem Jugoslavije, isključila mogućnost otvaranja fronta na Balkanu za vreme pohoda na Rusiju. Na osnovu toga se može zaključiti da je Nemcima odgovarao mir sa Jugoslavijom. Puč od 27. marta sve je izmenio. Usledila je strašna odmazda, slom zemlje i četvorogodišnja agonija, milionske žrtve koje je u najvećoj meri podneo srpski narod, koji ni do danas nije zacelio rane iz tog vremena, a sustigle su ga nove nevolje kojima se kraj ne vidi.
Sa udaljenosti od šest decenija razumljivo je postaviti pitanje - da li je Jugoslavija, pristupanjem Trojnom paktu 25. marta 1941. godine, imala šansu da izbegne veliko zlo u koje je zapala posle puča od 27. marta. Sve države i svi narodi, koji su se našli na početku Drugog svetskog rata u sličnom položaju kao naša zemlja, našli su neki modus vivendi sa Silama osovine, osim Srba, koje su i Nemci i Italijani cenili kao najbolji narod na Balkanu. Italijanski general Pircio Biroli je o Srbima rekao sledeće: “Od svih balkanskih naroda, Srbi su, po mom mišljenju, bez obzira na njihov surov karakter, još najbolji. Hrvati su podli i dvolični, pravi licemeri i kukavice nasuprot ratničkom i viteškom duhu Srba i Crnogoraca.“ Ali šta su vredeli tako laskavi atributi kada je izostao smisao za realnu procenu istorijske situacije. Zbog toga, na kraju, može se mirno kazati, parafrazirajući reči kneza Pavla, da su se Srbi, izvršavajući puč 27. marta, prerano opredelili za samoubistvo.
(Kraj)