Centrala za - dvorište!

Piše: Boris RADUNOVIĆ


EDISONOVA jednosmerna struja niskog napona bila je popularna u lokalnom osvetljenju gradova, a pokretala je i nekoliko manjih motora u štamparijama i fabrikama. Pošto jednosmerna struja nije mogla ekonomično da se prenese na odstojanje preko pola milje, tako da su centrale morale da ostanu male i budu praktično u korisnikovom dvorištu.

Naizmenična struja, međutim, mogla je da se generiše u velikoj količini i prenese na više milja, ali nije bilo pogodnog naizmeničnog motora. Džordžu Vestinghausu, koji je osnovao "Vestinghaus Elektrik C", dve godine ranije i koji je već bio najistaknutiji američki pobodnik naizmenične struje, Teslin motor je bio nedostajući ključ za supremaciju naizmenične struje. Do kraja jula obezbedio je pravo na polifazne patente i Tesline usluge.

Teslin polifazni motor, međutim, pokazao je da sadrži sve glavobolje i tegobe jednog pronalaska koji je ispred svog vremena. To, na prvom mestu nije bio izolovan uređaj koji će da radi ako se samo priključi na postojeću naizmeničnu liniju. To je bio deo kompletnog novog metoda za generisanje, prenos i korišćenje energije. Da bi prodao motor, Vestinghaus je morao prvo da proda Teslin radikalno novi sistem.

DA BI u međuvremenu pomogao, Tesla je izmislio motor sa raspodeljenom fazom - jedno ingeniozno prilagođavanje koje je činilo da jedna faza obavlja posao za dve. Ni ovaj motor nije radio dobro sa strujom od 133 ciklusa koja je tada bila u upotrebi, pa su inženjeri promenili učestanost na 60 ciklusa, koja je danas standardna za opštu upotrebu.

Velika prilika se ukazala Vestinghausu 1892. kada je dobio ugovor da osvetli "Svetsku izložbu" u Čikagu 1893. Za ovaj posao improvizovao je 12 dvofaznih generatora od po 1.000 KS od 24 monofazna generatora od po 500 KS (tada najveći postojeći), tako što ih je vezao u parove. Kao posebnu atrakciju izložio je prvi kompletni polifazni sistem koji je ikad sastavljen. U ovome, struja iz dvogaznog generatora je podizana pomoću transformatora, dovedena na prenosnu liniju, snižavana ponovo pomoću transformatora, korišćena kao dvofazna struja za pogon indukcionih i sinhronih motora, i kao monofazna za osvetljenje lampe i pogon motora sa raspodeljenom fazom. Da bi prikazao potpunu prilagodljivost sistema, obrtni konvertor je prevodio polifaznu naizmeničnu struju u jednosmernu za pogon železničkog motora.

Ovaj eksponat je tako impresionirao tehničke i naučne savetnike Energetske kompanije "Nijagarini vodopadi", koja je godinama tražila zadovoljavajuća rešenja za zauzdavanje sto hiljada KS Nijagare da su, suprotno savetima takvih autoriteta kao što su Edison i lord Kelvin, na licu mesta odlučili da odmah prihvate Teslin sistem.

Dozvola, dobijena 1886. da se iskoristi 120.000 KS (konjskih snaga) vodene energije Nijagare za potrebe industrije, postala je veliki izazov koji je doveo do širokog uvođenja polifaznog sistema. Jedan od prvih planova je podrazumevao formiranje jednog industrijskog naselja duž reke u kojem bi razni pogoni i fabrike cele oblasti bili direktno povezani sa 238 vodeničnih kola sa snagom od po 500 KS svako; iz njih bi odlazila voda u tunel dug dve i po milje sa izlazom ispod vodopada.

NEPRAKTIČNOST ovog plana uskoro je postala očigledna. Onda je u traganju da se nađe efikasniji način, formirana međunarodna komisija za Nijagaru sa ser Vilijamom Tomsonom na čelu (koji će uskoro postati lord Kelvin), koja je verovatno bila prva značajnija grupa naučnika organizovana za potrebe industrije. Dvadeset predstavnika iz šest zemalja podnelo je 17 projekata. Među ovim projektima bili su planovi za prenos energije od točkova sa lopaticama do industrijskih pogona pomoću konopa od manile ili čelične užadi, pomoću pritiska vode koja bi se kroz cevi dovodila na udaljene turbine, i pomoću komprimovanog vazduha. Od onih koji su zagovarali prenos pomoću električne energije samo dva su predvidela korišćenje naizmenične struje.

Edison i Kelvin, koji se nisu takmičili za nagradu, zastupali su korišćenje jednosmerne struje; njihov plan je bio da veći broj dinamo-mašina vežu u seriju da bi se dobio visoki napon za prenos, a zatim da se na drugom kraju ovaj napon rasporedi na motore vezane takođe na red. Ne videći da i jedan projekat zaslužuje prvu nagradu, komisija je raspuštena u februaru 1891.

Prvi nagoveštaji da bi Teslin polifazni sistem mogao da bude odgovor na najveći tehnički problem tog vremena došao je iz Evrope iste godine. C. E. Braun, direktor elektroodeljenja Fabrike mašina u Švajcarskoj i M. fon Dolivo-Dobrovolski iz Opšteg električnog društva u Berlinu, koji su istraživali mogućnosti polifaznih generatora, motora i prenosa, demonstrirali su na Frankfurtskom sajmu rezultate napajanjem 1.000 lampi i jedan motor od 100 KS pomoću trofazne naizmenične struje koja je u Frankfurt dovedena sa generatora u Laufenu udaljenog 108 milja preko tri gole bakarne žuce, svaka debljine od svega 4 mm.

Drugi nagoveštaj došao je iz Amerike. Podstaknut uspehom prenosa Laufen-Frankfurt i omanjim polifaznim instalacijama svojih inženjera, a i nadom da dobije ugovor za Nijagaru, Vestinghaus je osetio svoju veliku šansu ako dobije pravo da osvetli "Svetsku izložbu" u Čikagu 1893. Za to je dao nižu ponudu od Edisona i dobio je ugovor da osvetli ovu veliku izložbu - prvu svetsku izložbu koja će biti osvetljena elektrikom - i nastavio da radi koristeći Teslin sistem.

(Nastaviće se)