Gorčina prvog uspeha

Piše: Boris Radunović
PRENOS Laufen-Frankfurt dokazao je naučnim savetnicima projekta Nijagara da se polifazna snaga može ekonomično preneti u bilo koje poželjno područje, a eksponati na Svetskoj izložbi su pokazali da može ona da zadovolji sve potrebe u elektrici.
U oktobru 1893, tačno pet godina i pet meseci posle izdavanja osnovnih Teslinih patenata - potpisan je ugovor sa kompanijom "Vestinghaus" za izgradnju prva dva generatora na Nijagari, od po 5.000 konjskih snaga svaki. U aprilu 1895. počeo je da se okreće prvi generator, a u avgustu električna energija je počela da se isporučuje prvom kupcu "Aluminium Company of America".
Prva tri generatora od po 5.000 konjskih snaga Teslinog polifaznog sistema postavljena su na Nijagarinim vodopadima 1895. i 1896, a kasnije pregrađeni da rade sa višim naponom i kao trofazni umesto dvofaznih generatora još proizvode istu vrstu struje kao i današnje centrale na atomsku energiju.
Skoro preko noći centrala na Nijagari postala je električno čudo sveta. Uskoro, poručeno je još sedam generatora od "Vestinghausa" da bi se završilo opremanje centrale broj 1. Prvobitni planovi za prenos energije iz centrale broj 2 pomoću komprimovanog vazduha napušteni su i poručeno je još 11 generatora za potpuno opremanje ove centrale od "General Electric Company".
Njujorška filijala kompanije "Edison" počela je 1896. da širi opseg i primenjivost svojih jednosmernih sistema pomoću polifaznog prenosa između centrala, i nekoliko godina kasnije usvojila je Teslin sistem za sve nove centrale. A do vremena kada je, 1903. godine, centrala na Nijagari bila završena, sve nove centrale u SAD bile su zasnovane na Teslinim izumima. Doba moderne električne energije je započelo.
Onog momenta kada su Teslin sistem, indukcioni motor i polifazni sistem, pokazali prve znake uspeha, počela su uobičajena gorka i skupa patentna parničenja, hajka drugih da ga preduhitre, pokušaji da se patenti izbegnu. To je dugo trajalo i toliko komplikovano postajalo da mnogi inženjeri nikad nisu saznali ishod, a još se čuju govorkanja da je Tesla na ovom važnom području mnogo gubio od drugih.
Galileo Feraris iz Torina, na primer, štampao je 1888. dva meseca pre izdavanja Teslinih prvih polifaznih patenata, ali šest meseci posle podnošenja njegovog zahteva, članak pod nazivom "Elektrodinamičke rotacije proizvedene pomoću naizmeničnih struja", što se odnosilo na laboratorijske eksperimente koje je on izvodio 1885, ali ništa nije javno iznosio pune tri godine. Eksperimentalno je izazvao obrtanje cilindra u obrtnom magnetnom polju koje su proizvodile dve naizmenične struje fazno pomerene jedna u odnosu na drugu. Dve su struje dobijene iz jednofaznog kola izvođenjem dve grane i umetanjem velike induktivnosti na red sa jednom, a neinduktivnog otpora na red sa drugom.
Mada je princip ovog uređaja bio sličan onom kod Teslinog motora sa raspodeljenom fazom, Feraris je smatrao majstoriju samo naučnom igračkom koja je suviše neefikasna i bez praktične primene kao motor. Nije ni pokušao da ideju patentira, a kasnije je otmeno priznao da je Tesla nezavisno razvio ideju o obrtnom magnetnom polju i iz nje razvio motor koji je po primenjivosti daleko nadmašio ono sve što bi on lično ikad poverovao da je moguće. Odao je Tesli puno priznanje za koncipiranje i pronalazak sistema za koji je Feraris smatrao da je nepraktičan zbog potrebe za dopunskim ožičenjem.
Prvi izveštaji za Ameriku o prenosu Laufen - Frankfurt pripisivali su trofazni sistem Dolivo - Dobrovolskom, koji je projektovao one motore koji su korišćeni. C. E. Braun, autor projekta, konstruktor generatora je, međutim, brzo objasnio da ovaj prenos nije bio proba trofaznog prenosa nego visokonaponskog prenosa, te da je "trofazna struja koja je korišćena u Frankfurtu bila moguća zahvaljujući radovima gospodina Tesle, i to je jasno navedeno u njegovim patentima".
Volter Bejli, Marsel Depre i Čarls Bredli bili su među drugim pronalazačima za koje su konkurentski proizvođači tvrdili da su preduhitrili Teslu. U pokušaju da zaobiđu Tesline patente, Štajnmec je pomogao da se u "Dženeral elektrik kompaniji" napravi ono što je nazvano "monociklični sistem". Za električno osvetljenje ovaj sistem je obezbeđivao jednofaznu naizmeničnu struju pomoću dve žice; tamo gde je trebalo pokretati motore, treća žica kroz koju je išla još jedna naizmenična struja aktivirana je trenutno da bi omogućila pokretanje motora.
Smatrajući da je ovaj sistem posezanje u njegova prava, "Vestingaug" je pripremio tužbu protiv svog većeg rivala, ali "Dženeral elektrik" reši razmiricu ustupajući "Vestinghausu" prava na vredne Edisonove, Van Depelove i druge patente u zamenu za korišćenje Teslinih patenata. Monociklični sistem je od tada napušten, tako da stvar nikada nije stigla na sud.
A da je slučaj dospeo na sud, pokretači ovog neizbalansiranog polifaznog sistema bi, bez sumnje, izgubili kao i svi drugi učesnici u dugom nizu sporova koji su se protezali tokom mnogih godina. Smatralo se da su Teslinim patentima bili pokriveni ne samo polifazni indukcioni motor, nego i svi drugi - indukcioni motor sa raspodeljenom fazom, polifazni sinhroni motor i polifazni sistem za prenos električne energije.
(Nastaviće se)