Poraz Rumuna

Pišu: Predrag PAVLOVIĆ i Novica PEŠIĆ
     U BORBAMA koje su trajale od 19. do 21. oktobra srpski dobrovoljci su ponovo ispoljili veliku hrabrost, preciznost i čvrstinu.
      Borbe su započele 19. oktobra moćnim napadom bugarske pešadije uz jaku podršku artiljerije Zborne divizije, koja je bila koncentrisana prema položajima srpske divizije. Srpski položaji bili su zasuti ubitačnom vatrom iz teških topova. Streljački rovovi dobrovoljaca bili su zasuti tepisima granata tako da su bili praktično zatrpavani ogromnom količinom zemlje.
     I u tako teškoj i gotovo bezizlaznoj situaciji dobrovoljci su se dobro držali. Uspeli su da zaustave napad Bugara, tako da su čitavog dana bili prikovani na 500-700 metara ispred srpskih rovova. Svi pokušaji da krenu dalje, bili su neuspešni. Bugarski 8. puk je oko podneva pokušao proboj na levom krilu, ali je jakom vatrom zaustavljen i delom razbijen.
     Da bi ipak ostvarili premoć učinjen je pokušaj na desnom krilu, gde je položaje držala 19. rumunska divizija. Nemci su preduzeli odlučan napad i Rumuni su odmah počeli da se povlače i napuštaju svoje rovove. Usled toga, ostalo je nezaštiđeno krilo dobrovoljačke divizije, pa su borci bili izloženi jakoj bočnoj vatri. Da bi spasao ljude i tehniku, komandant 1. brigade naredio je povlačenje na greben Balabanara. Međutim, jaka artiljerijska vatra i ranjavanje komandanta bataljona primorala je borce da nastave dalje povlačenje. U takvim okolnostima jedino rešenje je bilo da se ceo 2. puk i 7. četa 4. puka povuku na rezervni položaj.
     RATNA situacija se, međutim, sledećih dana nije odvijala u korist Dobrudžanskih trupa. Srpska divizija pošto se povukla u rejon Osmanfaka, uhvatila je vezu sa ruskom 61. divizijom a levo sa Rumunima. Posle predaha nastavljene su borbe sve do 26. oktobra, ali bez većeg uspeha. Dobrovoljci su bili iscrpljeni od svakodnevnih borbi i gubitaka, a ostali su i bez dnevnog sledovanja hrane jer se komora povukla u dublju pozadinu.
     U takvim okolnostima pukovnik Hadžić dobio je naređenje da povuče diviziju u Isakču na donjem delu Dunava, s tim da obezbedi most kod Iskače i skele kod Igulče i Ismaila. Komandanti pukova posle obaveštenja o novom zadatku i posle procene svojih mogućnosti i opšte situacije u kojoj su se dobrovoljci nalazili, usmeno i pismeno, zatražili su da ne izvrše nove zadatke, jer je to prevazilazilo njihove mogućnosti. Oni su tražili da se bez odlaganja divizija povuče i uputi na odmor i popunu.
     To nije sa odobravanjem primljeno u komandi generala Zajončkovskog, ali je na insistiranje pukovnika Hadžića, koji je stao na stranu svojih starešina, i obrazložio stvarno stanje, spor izglađen. Komandanti pukova su mogli i smeli da povuku takav potez jer su u dvoipomesečnim borbama pokazali zadivljujuću hrabrost i sva naređenja izvršavali bez pogovora, iako su često bili u bezizlaznim okolnostima.
     DOBRUDŽANSKA armija je već od 26. oktobra 1916. bila izvan dodira sa neprijateljem. Ovim poslednjim borbama operacije u Dobrudži su uglavnom bile okončane porazom savezničkih armija.
     Prva srpska dobrovoljačka divizija na svom borbenom putu u Dobrudži pokazala je zadivljujuće herojstvo i požrtvovanje svojih boraca, ali rezultati nisu bili na tom nivou, jer sadejstvujuće jedinice rumunske armije nisu bile ni borbeno ni moralno spremne za teške okršaje i borbu sa nadmoćnijim neprijateljem.
     U dobrudžanskim operacijama rumunska vojska pretrpela je poraz, a od potpunog rabijanja spasle su je ruske snage koje su joj pružile veliku pomoć u završnim borbama, zatim u prihvatu i stabilizaciji fronta u zapadnoj Moldaviji na liniji: donji tok Dunava - Braila - Okna Dorna - Vatra.
     Gubici divizije u trećoj bici u Dobruči bili su: poginula 3 oficira i 125 vojnika, ranjeno 44 ficira i 791 vojnik, nestala 472 lica. Ukupni gubici 47 oficira i 1.388 vojnika. Svega izbačenih iz stroja 1.435 lica.

SAD ILI NIKAD
U TOKU februara i marta 1916. godine iz raznih krajeva Rusije došla je u grupama masa dobrovoljaca u Odesu i formirana su 4 puka. U jednoj od tih grupa bili su većinom Bačvani. U razgovoru s njima zapitao sam jednog: - Koga si i šta si ostavio kod kuće? On odgovori: - Dva sina, kuću i 80 lanaca zemlje. Nastavio sam: - Zar ti nije žao da sve to ostavljaš, a ti ideš da pogineš?
On raširi ruke i nekim uzbuđenim glasom reče: „Pa, gospodine, pet stotina godina plačemo i pevamo o tom: sad ili nikad!", kazuje dobrovoljac akademik Radivoj Kašanin.
(Nastaviće se)