Okolo do Soluna

Pišu: Predrag PAVLOVIĆ i Novica PEŠIĆ
VREME kada se među vojnicima odlučivalo da li ići na Solunski front ili u Besarabiju na Rumunski front, ratni dobrovoljac potporučnik, ađutant komandanta 1. pešadijskog, posle rata profesor matematike, pa akademik, Radivoj Kašanin, ovako opisuje: „Dan uoči izjašnjavanja okupuo sam svoj puk i održao govor u jednoj rečenici:
- Ja sam za Solunski front, a vi kako hoćete!
Ceo puk je bio da se ide na Solunski front. Niko nije želeo da ostane. Tako su tada svi izjavili."
Pošto cela divizija nije mogla da se transportuje u jednom ešelonu, dobrovoljci su podeljeni u dva ešelona: prvi su činili štab divizije, 1. brigada i sve jedinice i ustanove štaba; drugi ešelon - 2. brigada sa 1. poljskom bolnicom ostala je u Etuleji, da sačeka naređenje za kasniji transport.
Prvi transport je krenuo istim putem za Arhangelsk. Brojno stanje je bilo 200 oficira i 5.903 podoficira i vojnika. Posle petnaestodnevnog putavanja, u Arhangelsku su se trupe ukrcale u 4 ratna broda i, 13. 11. 1917, otplovile za Englesku.
Na put za Solunski front, 2. brigada sa poljskom bolnicom krenula je tek sredinom novembra, posle izbijanja Oktobarske revolucije u Rusiji. Bilo je predviđeno da se i ove trupe transportuju istim putem, u četiri ešelona, počev od 12. 11. 1917. godine, u 18 časova. Komandant brigade je krenuo u prvom ešelonu i kada su 26. 11. stigli u Vologd, ruske vlasti su obavestile komandanta da se trupe zadrže, jer u Arhangelsku nema lađe za njihov prevoz, a to je potvrdio i šef francuske vojne misije u Rusiji.
Komandanta je o tome obavestio i srpski poslanik u Rusiji: da je putovanje tim pravcem nemoguće i da će brigada nastaviti put železnicom preko Sibira do Port Artura, a odatle brodovima do Soluna.
PO naređenju ruskih vlasti divizija je prikupljena u Jaroslavu gde je ostala 44 dana. Najzad 3. 1. 1918. dobijeno je naređenje da brigada krene preko Sverdlovska i Omska za Vladivostok.
Posle dva dana putovanja dobrovoljci su stigli u Singapur i kreću prema Crvenom moru!
Po dolasku u Suec, 2. brigada je smeštena u logor, odakle je železnicom prebačena u Aleksandriju, gde se ukrcala u brodove i produžila put za Solun.
Prvi ešelon 2. brigade je u Solun stigao 29. marta a poslednji 1. 5. 1918. godine. Tako je brigada posle petomesečnog putovanja stigla na Solunski front.
Dolaskom Dobrovoljačkog korpusa iz Rusije u Solun, ojačana je srpska vojska sa 16 dobrovoljačkih četa, koje su raspoređene po raznim pukovima. Sem toga, pretežno od dobrovoljaca, formirana je nova Jugoslovenska divizija, koja je brojčano bila najjača u srpskoj vojsci.
Komandant 1. divizije, pukovnik Dragutim Milutinović, po dolasku štaba divizije u Solun, podneo je misnistru vojnom izveštaj. U zaključku tog dokumenta se, sem ostalog, kaže: „Ako se baci opšti pogled na celokupan rad naše dobrovoljačke organizacije u Rusiji, vidi se da je njen zadatak bio ne samo vojnički, no i politički...
U vojničkom pogledu dobrovoljačka organizacija dala je vrlo lepih rezultata u slavnim bitkama 1. divizije u Dobrudži, a u isto vreme ovom divizijom, pojačana je naša solunska armija sa oko 21.000 vojnika.
U političkom pogledu, izgleda da naša organizacija nije dovoljno uspela. Mali broj vojnika dobrovoljaca Hrvata i Slovenaca je ostao, a istupio je i velik broj oficira dobrovoljaca hrvatske i slovenačke narodnosti..."
* Tako je slavno završen put srpski ratnih dobrovoljaca od Odese, preko Dobrudže do Solunskog fronta. U istoriji srpskog ratovanja ostaće zapisano da su dobrovoljci, zadojeni ljubavlju prema svojoj otadžbini, žrtvovali sve što su imali, pa i svoj život, da bi mladi naraštaji živeli u svojoj zemlji i u slobodi.
Ratni put srpskih dobrovoljaca, međutim, ovim nije završen. Slavu hrabrih dobrovoljaca sa Dobrudže nastaviće Jugoslovenska dobrovoljačka divizija na svom pobedonosnom ratnom putu u oslobođenje otadžbine 1918. Ali, to je tema za neko drugo kazivanje.
(Kraj)