Ljubav preko slike

Piše: Vojislava LATKOVIĆ
SA ushićenjem je beležila u dnevniku o svom boravku u Rusiji, u jermenskoj porodici kneza Đorđa Manukbeja, jer je on, jedno vreme, bio njihov staratelj. Knez i kneginja su Nataliju i ostalu decu Keško čuvali kao svoju, pružajući im svu toplinu dok se majka lečila u banjama.
Događaje, neobične doživljaje, druženja i radost u njihovoj kući, sa princezom Olgom i princom Grišom Manukbejem, ona će doživotno, sa ponosom, pamtiti, i rado, sa ljubavlju, prepričavati.
Maskenbali koje je u dvorcu organizovala njihova mama, jermenska kneginja, posećivali su odrasli i deca. To je bila izvanredna prilika da pokažu svoju maštu i kreativnost, da se paradno obuku i užive u tuđe likove, čije su osobine pokretima vešto imitirali.
Pored ovih veselih, interesantnih manifestacija, Griša i Olga Manukbej - princ i princeza - predvodili su ih i odvodili i na dečje balove gde se novac sakupljao za humanitarne potrebe. To je bila zgodna prilika da se, putem donacija, sakupe veće sume za pomoć deci iz ratom zahvaćenih područja. Postradali narodi patili su pod čizmom okupatora; neophodna pomoć im je pristizala.
Sa različitim, smešnim, čudnim programima, utrkivale su se porodice da bi pokazale svoje milosrđe i dobrotu, pa često i u nameri da se istaknu. U tim zabavama, gde su se izvodile svakakve scene, Natalija je mislila i čudila se dok su ih terali da se penju na stolove, igraju i plešu u cipelama, po čistim stolnjacima, na čijim krajevima su gorele upaljene sveće. Potpuno opušteno, sa bratom Mimijem, u stopu je pratila princa Grišu i njegovu sestru, koji su bili vični ovim teatralnim, često neumesnim, zabavama.
Dok su ovako uživali kod svojih dobrotvora, majka je živela kod sestre Katarine, u Odesi. Tetka i teča su ih pismima pozvali da se vrate i lepo se zahvalili knezu na gostoprimstvu i brizi koju su im ukazivali...
Hladna klima u Rusiji pokrenu razmišljanja gospođe Pulherije. Odluči da sa decom putuje na jug i potraži spas za svoju grudnu bolest.
Azurna obala, posebno Nica, uvek je privlačila porodicu Keško. Tog leta su obišli mnoge primorske gradove i u Italiji.
Ali, došla je teška 1870. godina, kada je izbio francusko-pruski rat. Da bi izbegli neprilike i ratnu oluju, morali su da se presele kod druge majčine sestre, Natalijine tetke i teče generala De Bujea. Ova otmena porodica prigrlila je decu i njihovu majku Pulheriju. Zajedno su boravili u Baumgartenu, u blizini Beča.
Natalija je bila iznenađena kad im je u posetu došla rođaka - Marija Katardži, majka kneza Milana Obrenovića. Dugačka, raskošna toaleta, upadljiva lepota i držanje ove dame, navedoše je da pomisli da je došla neka glumica ili pevačica. Sa njom je stigla njena majka, Smarandica Katardži, Natalijina baba-tetka; htele su da obiđu i razvesele njenu majku. Baka je skrenula pažnju na lepu Nataliju, izvadila i iz tašne joj dala jednu fotografiju svog unuka, a devojka je pružila ruku i uzela je stidljivo, uz učtiv naklon i zahvalnost.
- Izvoli, draga, uzmi i zadrži je. Ja sam zaista veoma ponosna na svog unuka, kneza Milana. On je tvoj rođak. Slobodno pogledaj... - lagano ju je pomilovala po tamnoj, glatkoj kosi. Natalija obori pogled i neprimetno, kraičkom oka pogleda lepo lice kneza Milana. Zastade joj dah, ali se uzdrža od komentara i potrudi da mišljenje prikrije.
Ovu sliku mladića, starijeg od sebe pet godina, držala je kao amajliju na stolu, u svojoj sobi.
Često bi pocrvenela kad bi posmatrala to lice, prodorne oči, guste obrve i male, izražene brkove. Pitala se, u tim trenucima uzbuđenja, zašto joj je dala. "Možda misli da se udam za njega? Pa da budem kneginja... Nezadrživo je trčala prema letnjikovcu, a bela haljina joj se, kao labud, podizala, zajedno sa žiponom.
Najzad je porodica Keško rešila da krene iz Austrije u Odesu, kod tetke Katarine i teče Dimitrija, gde ih oni, i ovoga puta, oberučke prihvatiše.
Natalija je blistala svojom pojavom. Već prilično svesna sebe, bila je rešena da obuče raskošne, svilene, balske toalete i da se ponaša kako su je učili, po protokolu; da ima manire odgojene, lepo vaspitane dame. Stasala je i bila spremna da se pojavljuje na prijemima koje je njena tetka Katarina Muruzi priređivala u dvorcu.
U proleće 1871. godine porodica Keško boravi u Nici, a zatim odlazi u Švajcarsku. Živeli su neko vreme u Lucernu, da bi se potom preselili u Ženevu.
Tih dana Pulherija je počela da trpi ozbiljne smetnje u grudima zbog svoje bolesti. I sama je, uplašena za život, pomišljala na smrt - imala je loše predosećaje. Pitala se: "Kome predati decu na čuvanje? Kako ih nejake ostaviti da, na životnoj vetrometini, budu bez oba roditelja? Kod Katarine će", uteši se nekako.
Bolesna majka je, sa prekidima, tiho pričala te noći 19. septembra i lepo savetovala Nataliju da im je, zbog loše političke situacije, nesigurno kod bake. Da ne bi bilo dobro da žive kod nje u Moldaviji, već kod tetke Muruzi u Odesi. Nije smela detetu da izgovori tu strašnu reč "smrt".
Umrla je gospođa Pulherija nečujno, u maloj hotelskoj sobi, u Ženevi, okružena najstarijom kćerkom i dvema svojim sestrama. Sahranili, pored njenog supruga Petra, u Odesi.
Deca su se preselila kod svojih najbližih, kneginje Katarine i kneza Dimitrija.
Uzalud ih je baka molila da dođu i budu kod nje. Tugovala je. Setila se svih priča da bi za Nataliju najbolje bilo da se što pre uda, jer je imala već nekih bračnih ponuda. Računala je da je za nju dobro rešenje da pođe u slovensku zemlju Srbiju, postane kneginja, udajom za svog lepog rođaka, kneza Milana Obrenovića. Sela je i napisala joj jedno veoma prijatno pismo, sa savetom da se sama odluči na taj korak. Da srećna stupi u ovaj brak koji će je dovesti na presto jedne male kneževine, na Balkanu.

MILJENICA
NATALIJA je bila prosečan đak. Trudila se samo kad ju je gradivo interesovalo, te je detaljno izučavala određene oblasti. Volela je naročito istoriju naroda i književnost. Jednako omiljena i simpatična i kod učitelja i kod svojih drugarica. Primala je poučne savete i dosta vodila računa o svom negovanom izgledu. Majka joj je govorila da jedna lepa, negovana i odrasla devojka treba da se ozbiljno drži i mladićima obraća sa "vi".