Tron iz srca

Piše Vojislava LATKOVIĆ

Klatno velikog, starinskog časovnika odbrojavalo je časove. Bilo je podne. Ravnomerno udaranje gonga odzvanjalo je u prostoriji, remeteći tišinu.
Kaća Muruzi, s vremena na vreme, posmatrala je milo lice crnpuraste, simpatične sestričine Natalije Keško. Već je predosetila da bi joj jedno pismo koje je stiglo od bake iz Moldavije moglo doneti uznemirenje. Primetivši da je ona posmatra, devojka se malo zakašlja, napravi nekoliko brzih pokreta lepezom, pogleda pravo, te im se pogledi susretoše.
- Govori brže! Šta ti baka piše? I ja sam je željna. Obećala je da će nas posetiti... - Katarina se, uzrujana, diže i sede na drugu fotelju.
- Dobro, kad hoćeš da znaš. Napisala je da je za mene lepa prilika udaja za kneza Milana od Srbije. Već sam čula za Obrenoviće, a njegovu sliku sam dobila u Beču od one moje baba-tetke, Smarandice Katardži - Milanove bake. Evo! Pogledaj mog rođaka - čuvala sam ovu tajnu - ona joj dodade fotografiju.
- Draga teto, da budem iskrena, on je prelep na ovoj slici. Meni imponira da budem kneginja... ovaj rođak bi mi osigurao presto, jer me je to uvek privlačilo. Inače, jedna gatara mi je prorekla da ću biti vladarka neke zemlje. Nije znala koje. Maštala sam. Njegova baka, Smarandica i majka Marija Katardži o tim namerama i planovima govorile su, u poverenju, mojoj majci kad su je obišle dok smo živeli u Beču. Nažalost, nje više nema da me savetuje. Pa i baka je sve saznala od nekoga...
- Ja sam tvoja druga majka. Dondon, reci mi slobodno svoje iskrene želje do kraja. Velike su to odluke - treba dobro razmisliti, jer i na dvoru uvek ruže ne cvetaju.
- Nikad se ne bih odlučila da pođem za mladića koji pripada nekoj nižoj društvenoj lestvici - šta tamo da tražim? On mi se dopada... - stidljivo će ona i krišom je pogleda.
- Misliš li da ćeš biti srećna, mila moja?... To bih baš volela. Brak je neka vrsta lutrije. Možda je ovo pun pogodak?
- Pretpostavljam... gotovo sam sigurna - ushićeno će Natalija, kojoj je bilo tek šesnaest leta.
- Znam, mlada sam za udaju, no, ipak, želim da se što pre vidimo... možda u Beču ili Parizu. A mama je govorila da je za mene najbolje da se rano udam... Ako se vi i teča slažete?
Kneginja Muruzi to potvrdi i oseti neku vrtoglavicu zbog njene mladalačke zanesenosti i odlučnosti da krene u novi život.
Susret, o kojem se maštalo, raspravljalo i planiralo, usledio je u Beču.
Čeznula je mlada da se što pre nađe u zagrljaju knezu i da im ljubav večno traje. "Pa... ja nisam još verena, ali kao da jesam. Biću mu prva i poslednja ljubav", tako je razmišljala o knezu i o sebi.
Njihovo viđenje u Beču, u nekoliko navrata, ostavilo je snažan utisak na ovo dvoje mladih, pa su posrednici bili oduševljeni. "Po jutru se dan poznaje", pomislila je Milanova majka. "Zašto mora da bude princeza? Tako je ljupka i zgodna da nam ne padaju na pamet neke ruske, bogate udavače, princeze sa mirazom."
Lepo su proveli desetak dana sa svojom rodbinom: tetkom Muruzi i tečom, koji su bili Natalijina pratnja, i Milanovim ađutantima i rodbinom. Plamen vatre buknuo je i razbuktavao se u dušama, venama i srcima ovo dvoje budućih supružnika.
Posle veridbe počelo je dopisivanje. Pisma puna lepih reči, izraza, laskavih obećanja, izliva ljubavi, verenicu očaraše. Nije bila navikla da joj mladići otvoreno upućuju izjave ljubavi, pozitivne emocije i nije imala prilike da je neko naziva najlepšim cvetom, svojom najdražom, ali bila je verena za čoveka kojeg je i sama već obožavala. Osećala je da lebdi, da se budi, da je na devetom nebu. Milan je hteo nju i nijednu drugu. Ali!
NAMESNIŠTVO i vlada Srbije nisu se zadovoljavali da se njihov vladar oženi samo iz ljubavi. Mlada je morala, u ovom slučaju, da bude čista Ruskinja, bogata princeza, a ne devojka rusko-rumunskog porekla.
Međutim, Natalija je bila prelepa crnka, iz ugledne, bogate porodice, te je na prečac ispunila sve kriterijume mladog kneza, bez predrasuda. "Važno je da je volim i da ona voli mene, sve ostalo je nebitno. Dosta mi je ovih tutora, njihovi saveti mi dojadiše. Odlučuju, rade šta hoće, a mene samo formalno pitaju. Mladi vladari su igračke u rukama namesnika. Nije čudo da se protive, pobune i otarase njihovih stega. I ja ću kad-tad odrasti i sam vladati! Samo prvo da se oženim ako me ne spreče", mislio je zabrinuti knez, već toliko rastrzan pozivima za rat i pričanjem da Srbija treba da pomogne pobunjenoj raji Bosne i Hercegovine. "Kako da idemo u pomoć drugima kad i sami strepimo da će nas Turci pregaziti! Da, da, ja reših da se ženim, a rat samo što nije izbio i ovde. Strahota! Sačuvaj me, Bože, i spasi moj narod!", knez se šakama uhvatio za glavu, jer se setio pobuna, raznih pokreta i opšte, militaristički raspoložene svetine, koja ga je, bez rezona, gurala na front. I sam je bio ubeđen da je odbrambeni rat sveta stvar i dužnost svakog suverena. Pa, ako zatreba prvi će krenuti - neće se dvoumiti. Celi Balkan je uzavreo! Otomanska imperija, potpomognuta od Engleske i dobro vojno opremljena, pretenduje na nove teritorije, pa da male narode drži u ropstvu. "Neću dati moju Srbiju!", govorio je i pripremao se.
Milan, nevoljan od prevelikih briga, pokuša da se zaštiti. Uze papir i sede da verenici napiše, predskaže neke lepe, optimističke vizije njihovog budućeg života. "Ko bi joj pričao da je izabrala kneza koji svakog časa može da krene sa vojskom?`, pitaše se - duboko razmišljaše, a njen lik gledaše u svesti kao u ogledalu.
"Ona je, vidim, suviše otmena, lepa, mila i mom srcu draga. Da je prvo dovedem, pa kako bude... - možda je i hrabra? Ko to zna?", počeo je po hartiji ređati sve izlive svoje duše - sastavljao je ljubavno pismo pažljivo, sa pretenzijom da joj se svidi njegov rukopis i način pisanog izražavanja. Poslao joj je hiljadu poljubaca.
U to vreme njegova verenica je, zabrinuta, promišljala kako će njene sestre i brat patiti u dalekoj domovini, kad se njihova Natalija odseli iz Odese i ode u Srbiju. To je bila neminovnost. Njena neizvesna budućnost, što joj je sudbina odredila, vukla je prema jugu Balkana. Kao da će na krilima orla da preleti prostranstva.

(Nastaviće se)