Dvor bez kneza

Piše: Vojislava LATKOVIĆ
U VAZDUHU je, kao zlokobni gavran, lebdela avet rata nad Srbijom. Natalija je ubeđivala supruga da je čast vladara da brani zemlju u trenutku opasnosti, te ga je savetovala da bude odlučan, hrabar i pribran. Knez je u njoj našao podršku, oslonac, pravog prijatelja - životnog saputnika.
Jednog jutra se probudila mrzovoljna, sa glavoboljom i mučninom u želucu. Iako mlada i neiskusna, brzo je shvatila da je na putu da postane majka, a lagana nesvestica zabrinu kneza Milana. Ona ga ohrabri rečima:
- Nesvestica je propratna pojava mog, novog, blagoslovenog stanja. Ja sam, izgleda, zatrudnela, - tiho izusti i pogleda supruga, širom otvorenih očiju.
- Kakva sreća, draga... Možda bude princ, naše milo dete? Treba verovati, nadati se, očekivati, doživeti - izusti knez, pomilova je, pa joj pruži ruku da je malo pridrži. Učini mu se da je bleda u licu. Produži:
- Svi dvorovi su opterećeni zbog neizvesnosti, iščekivanja tih devet, dugih meseci... Videćemo, najzad, šta ćeš roditi... No, imamo i većih briga. Rat je neizbežan, draga moja!
Tokom cele zime vladar se pripremao za predstojeći rat protiv Turske. Postao je odlučan, rešen da krene, po svaku cenu, da se izbori za opštu borbu i pobedu nad neprijateljem.
U proleće 1876. godine, pozvao je Jovana Ristića da ponovo preuzme vlast. Sposoban političar, Milanov bivši namesnik shvatio je ozbiljnost situacije i bez reči se našao uz vladara, spreman da mu daje savete i da se zauzme za spas Srbije. Milan mu je izložio da će što pre doći do objave rata Turskoj koja preti balkanskim narodima. Ristić je imao sasvim drugi stav i mišljenje: da se prvo iscrpe neke druge metode i zauzmu bolje strategije pregovora, dogovora, kako bi se mirnim putem rešili sporovi sa Turskom. Hteo je da taktiziranjem dobije u vremenu.
Ovakav miroljubivi plan, nije se svideo mladom, sada već odlučnom knezu. Hitno je stupio u vezu sa crnogorskim knjazom Nikolom Petrovićem, pa su sklopili sporazum da napadnu Turke - zajedničkim snagama.
VIŠE nije bilo mesta oklevanju, zato će 18. juna 1876. godine prvo Srbija, pa Crna Gora objaviti rat Turskoj.
Mesec dana pre početka rata, iz Rusije, u Srbiju stiže, već proslavljeni, general Mihail Grigorijevič Černjajev, sa ruskim dobrovoljcima i srpskim studentima koji su se tamo školovali.
Srbija je bila primorana da od Rusije zatraži ratni zajam u visini dva miliona rubalja. Dobijena sredstva su bila nedovoljna, pa su se nastavljale ratno-finansijske muke Srbije.
Tako nespremna, slaba, siromašna zemlja, stavila je vojsku u pripravnost. Čekalo se da prvo knez Milan izda naređenje. Jovan Ristić se, najzad, priklonio ratnoj opciji i slovenofilskim idejama koje su pokrenule gotovo sve narode sa Balkana.
Došlo je do jednovremenog ulaska Srbije i Crne Gore u ofanzivu, a kasnije i do ustanka u Bugarskoj. Turska će se naći na vetrometini, udarana rafalima sa svih strana, ali se ispostavilo da je bila jaka i spremna za borbu.
Zgrada dvora u Beogradu kao da se pomače, zaljulja i pokrenu, a zelena stabla se ućutaše pred silinom topota vojničkih cokula. Divizije i čete vojske su pristizale i naglo se zaustavljale pred hramom srpskih vladara.
Odjednom se sve utišalo kada se na vratima dvora pojaviše knez Milan i kneginja Natalija. Ona ga je u hodu pratila, ravnomernim koracima, podignute glave, ali bez one oholosti koju su posedovale srednjovekovne evropske vladarke kada su suverene pratile na bojišta.
Vladar, sa suprugom, stajaše pred vojnicima i starešinama mirno i dostojanstveno, bez i najmanjeg grča i pokreta na licu. No, njegove prodorne oči su sevale i oštro, vojnički posmatrale naoružane oficire i vojnike, borce sa kojima sutra treba da krene. Opet je zavladala tišina koja stvara mučninu, zbog iščekivanja i neizvesnosti...
KNEZ i kneginja klonuše, od uzbuđenja, i opruženi u dubokim sivim foteljama, započeše razgovor u salonu dvora.
- Začuđen sam tvojom čvrstinom! Pa, ti bi mogla na bojno polje!... E, neće moći. Za kneginju je da uređuje dvor, da priprema balove... da rađa sinove... - našali se knez. - Pa i da previja i neguje ranjenike... Naravno, ako zatreba.
- Uvek ću te hrabriti i podržavati, to mi je sveta dužnost. A što se tiče mene, ja treba da zaslužim narodno poverenje i tvoju ljubav... - nije htela da pokaže koliko je uplašena.
Natalija malo pocrvene u licu kad pomisli na poodmaklu trudnoću i njegov odolazak. Iznenada, kao da se povratila iz sna, lagano spusti kapke, pa otvori krupne oči, izveštačeno se nasmeja i zapita ga:
- Dok budeš odsutan, na frontu, reci mi, sa kim treba da se družim? Još nemam družbenicu. Možda sa ženama oficira?... Ili... plašim se... valjda ću nekako.
- Pa, supruge mojih saradnika su proste i dosadne. Jedino možeš da budeš u društvu gospođe Mice, žene pukovnika Koste Protića. Ona je izuzetna: fina, zabavna, prijatna... da kažem - žena bez mane.
- Vidim da je ljubazna, dobronamerna, ali nije prefinjena, otmena dama... - ona napravi neku grimasu jer je rešila da ga posluša u ovom odabiru.
- Važno je da se, u ovom času, potpuno slažemo... tu su i tvoje sestre - Marijeta i Katarina. Imaćeš i razonodu... - on htede da je prekori. Bio je bled u licu, šake je stezao od grča zbog polaska na front.
- Dakle, ti putuješ?! Sa srećom, mili kneže! Ja ostajem da brinem o tebi i o našem nerođenom sinu! Ubeđena sam da nosim naslednika prestola. Budi hrabar! Uspećeš! Izdržaćeš! - glasno se smejala, šireći ruke prema njemu.
- Iznenađen sam tvojim smelim držanjem. Ovo je najteži trenutak u mom životu. Mlad sam i neiskusan. Ostavljam te... mora se, to je neminovnost. Rat je velika nesreća... za ljude... Pa i za mene...
(Nastaviće se)