Pogled prema Beču

Piše: Vojislava LATKOVIĆ
NATALIJA se požalila predsedniku vlade u ostavci, gospodinu Ristiću, on izričito zabrani razvod, jer bi bacio ljagu na dinastiju. Njihov prijatelj, pukovnik Bučović, knezu zapreti da će podneti ostavku, zajedno sa celim oficirskim korom.
Protići su preseljeni iz Beograda. General je dobio novo zaposlenje, naravno zbog postupaka svoje neozbiljne supruge.
Posle svih ovih trzavica, Milan se uozbilji, postade nežan suprug, što je dokazao pismima iz banje gde se lečio od ljubavnih stresova i nervne napetosti. I sama Natalija uobrazi da im se vratila idilična ljubav sa početka braka.
U banji Ems Milan je upoznao nemačkog cara Vilhelma Drugog Honcolerna. Prijateljstvo i ljubaznost kojim su ga Austrijanci saletali, kasnije i u banji Išl, doprineli su da on ubrzo, bez mnogo opreza i mnogo razmišljanja, uplovi u austrijske političke vode. Ukazivane počasti i hvaljenja mnogo su mu prijala. Nije bio svestan da će se time zameriti slovenskoj braći - Rusima.
Kada su na vlast došli naprednjaci, želeli su da se, kao i knez, nekako približe Austriji, a da i dalje budu u dobrim odnosima sa Rusima. Međutim, knez je, naprotiv, bio potpuno opredeljen prema zapadu. Zbog takvih ludosti, ugled kneza Milana je pao u očima slovenske braće, pa se opet zamerio svojoj kneginji. Ovoga puta su se razilazili čisto politički.
Novo vreme političara dovelo je do smirivanja međusobnih razmirica, pa su te 1881. godine Milan i Natalija živeli u slozi: išli na izlete, u pozorište, organizovali balove...
Da bi kneza potpuno vezali za sebe, Austrijanci su sa zadatkom uputili svog sposobnog predstavnika, grofa Kevenhilera, u Srbiju. Napustio je službu u Sofiji, da bi stigao u Beograd, kao poslanik Austrougarske.
Plašio se Kevenhiler da bi kneginja mogla da odvraća kneza od Austruje i da ga ponovo privoli svojoj Rusiji. Ali, Milan je bio čvrst u svom kursu u politici, i sam sebi, takvom politikom, osigurao propast na srpskom prestolu. Pravio je dosta loših poteza i u unutrašnjoj politici, posebno u ophođenju prema istaknutim ljudima koji su mu stalno bili u blizini i smetali mu. Sklanjao ih je, kažnjavao, a neretko i likvidirao. I, istovremeno, vodio je raskošan i rasipnički život.
PROGLAŠENJEM Srbije za Kraljevinu, a Milana za kralja, 1882. godine u saglasnosti sa novom vladom, po odobrenju Rusije, pa onda i Austrije, Natalija je odgovorno prihvatila zvanje kraljice. Zato su je postupci muža dovodili do očajanja. Jednom prilikom požalila se prijateljici Stani Žujović:
- Pored ovakvog kralja meni ostaje da patim, a pred svetom da se smejem, veselim i glumim. Kralj se ponaša krajnje neozbiljno, neodgovornom što mu ne dozvoljava položaj prvog čoveka u državi. Dvor liči na kockarnicu, kakvih danas najviše ima u Monte Karlu. Ovde, kod nas, nažalost, po celu noć, sa njim, karte igraju neki ambasadori stranih zemalja, akreditovanih u Srbiji. Glavni akter, u dvorskoj kockarnici, je, upravo kralj. Najgore od svega je to što se, u toj gnusnoj igri, ulažu neverovatno velike sume novaca. A onda... Danju se udvara ženama, na nespretan način, a noću dok se kocka, ljuti se na one koji ga pobeđuju: psuje ih, grdi, vređa... ja to ne razumem. A mogli smo da budemo uzoran par da je mene slušao i poštovao... - pogleda upitno u Stanu, pa nastavi.
- I pored svih Milanovih ispada, brak smatram svetinjom. Zahladneli odnosi između nas dvoje, mene su nekako smirili jer sam se potpuno posvetila našem sinu, prestolonasledniku Aleksandru.
Kralj se dosađivao. Nalazio je vremena da se druži sa svojom rođakom, Marijom, kćerkom Đorđa Katardžija. Prijalo mu je njeno prisustvo: veoma je bio napadan, nametljiv prema devojci koja im je bila gost toga leta, u Beogradu.
Izvodeći neukusne šale, smešne zgode i nezgode, Milan je zasmejavao mladu damu, laskao joj, dok se kraljica toga stidela i čudila kraljevoj neozbiljnosti. Natalija nije imala efikasnog načina da ga spreči da devojku stalno prati udvarajući joj se uporno - nespretno. Radio je šta je hteo. Teško ga je bilo urazumiti, uravnotežiti.
Kralj je kraljicu smatrao neosetljivom, nesposobnom da ga razume i da ga voli. I ona je sama sebi priznala da ne može da prelazi preko njegovog čudnog ophođenja i stava prema ženama uopšte. Zar da ga ona teši? Da mu namešta zgodne prilike?
ŽIVOT kraljice Natalije je izgledao prazan i pust. Jedva je obavljala dužnosti koje su je, donekle, stavljale u povoljniji položaj od, uvek, nezadovoljnog, kralja. Činilo joj se da nikad neće moći da upravlja njegovom voljom, da se složi sa zalutalim suprugom koji hoće da mu dete vaspitavaju austrijski profesori, samo zato da u svojoj zemlji ne postane divalj i ostane neuk. Ona je, naprotiv, bila isključiva da se Saša školuje u Beogradu. Rasprave, povišenog tona, svakodnevno su kulminirale u otvorene svađe.
- Sašu ćemo sigurno poslati u inostranstvo. Za njega je najbolje da se obrazuje i vaspitava u Terezijanumu, da ne ostane slep kod očiju, da ne bude neznalica... Aleksandar će biti kralj... - bio je uporan otac.
Ona ga prekide rečima:
- Izričito sam protiv toga... naš sin treba da se zainteresuje za razvitak svoje zemlje, da se kod nas obrazuje. Vidim da ti ne voliš život u Beogradu... to je ono što te odvraća od naroda čiji si kralj...
- Ne znam zbog čega tebe hvale? Ti si strankinja... po meni, Kozakinja - našali se sarkastično na njen račun.
- Dobro, nije reč o nama, već o princu Aleksandru. Koliko znam, Srbija je naša zemlja i zemlja našeg sina... Mi imamo zajedničke interese. Ipak sam spremna da ti popuštam, ali ne i kad je u pitanju tvoja nadobudna, suluda namera da mi dete pošalješ u Austriju... na dresuru. Dečak će da se otuđi, da pati...
- Nas dvoje se u svemu razilazimo... ti mi obavezno kontriraš, a uporno pričaš o nekom popuštanju. Dokle ćemo tako? Što se tiče Austrijanaca... držeći se njih i uz njih, stekao sam titulu kralja i ugled van zemlje. Ovde me ti uspešno ogovaraš kao da sam najgori. Tamo me poštuju...

Knjigu "Natalija Obrenović - majka poslednjeg kralja dinastije" možete naručiti kod izdavača "VESMARK", 11000 Beograd na tel. 011/176-96-31 i 064/14-29-514.