Tron bez kralja

Piše: Vojislava LATKOVIĆ
NATALIJA je tražila dozvolu nove vlasti za ulazak u Srbiju. Ipak će u prestonicu, sa sinom Aleksandrom, stići bez tih formalnosti.
Novi austrijski poslanik u Beogradu Hengelmiler, Nataliju je smatrao rusofilom, opasnom za odnose Austrije i Srbije. Inače, nije mu se naročito dopao ni kralj, što stalno preti abdikacijom i žali se na suprugu. Nije stranac mogao da razume čudni balkanski mentalitet, prosto, javno izražavanje emocija i jadikovke samovoljnog kralja. Za razliku od njega, bivši poslanik Kevenhiler, vremenom se uživeo u takve srpske ujdurme. Ovaj novi konzul je sve pažljivo posmatrao, bio uzdržaniji, vodeći strogo i prevashodno računa o interesima svoje zemlje.
Kraljica je strepela od Hengelmilera, jednako kao i od nove vlade koju će obrazovati Ristić, u koaliciji liberala i radikala.
Plašila se kako će je primiti u Srbiji. Verovala je da je ruski poslanik u Beogradu konzul Persijani, mogao lako intervenisati i u svemu joj pomoći. Da uloži napor da se stvari izglade, ali nije. Osetila se prevarenom od svih.
Kad je sa sinom stigla u Turn Severin, kraljica je saznala da će austrijski brod putovati noću za Beograd i uploviti u tri časa izjutra. Stići će, kao nepoznata žena, a odvešće se sa stanice u zatvorenim kolima, širokim ulicama do dvora.
Tajna taktika novog konzula, uspešno je ostvarila pripremljenu zakulisnu radnju. Hteli su da narod ne sazna čas njihovog dolaska i da ih ne dočeka prisno, oduševljeno - sa ovacijama, kao ranijih godina.
Iznenadila se kad su ih na stanici tog 13. juna 1887. godine sačekali neraspoloženi, ravnodušni kralj i ministri. Ona ukoči pogled, oseti nelagodnost. Neprijatnost, zbog njihovog hladnog držanja protrese njeno telo. Narod je nekako saznao, na brzinu se sakupljao, pa veselo pozdravljao omiljenu kraljicu i prestolonaslednika.
KRALJ je na prečac odlučio da odvede Aleksandra u inostranstvo, protiv majčine volje.
Ipak nije branio sinu da, sa majkom, kontaktira i da je povremeno viđa. Želeo je da kraljica što duže živi van Beograda.
Dok se odmarala, sa sinom, u Vizbadenu u Nemačkoj, javila je pismom kralju da će krenuti za Beograd i vreme polaska.
Ogorčen, pritisnut brigama o svojoj budućnosti, zamolio je nemačku vladu da stavi kraljicu pod policijski nadzor.
Poslao je vojnog ministra, svog prijatelja, generala Kostu Protića, da mu dovede sina, a da ona ostane u inostranstvu do Sašinog punoletstva. Mogla bi da dolazi u Srbiju samo po kraljevoj dozvoli. Mladi Aleksandar bi se školovao u Nemačkoj, u Visbadenu, do prvog januara 1893. i posle u Srbiji.
Natalija se plašila da Protiću prepusti Sašu, bojala se i od Milana. U tu stvar se umešao nemački knez Bizmark i oduzeo joj dete na drzak način, bezdušno, posredstvom policije.
Otmica prestolonaslednika od majke, u Visbadenu, izazvala je skandal širokih razmera.
Ceo svet je doznao za njihove bračne sporove. Neko je morao da pokrene i okonča kraljevu molbu - i reši brakorazvodnu parnicu.
Sledeće, 1888. godine, kralj Milan je tražio da se reši njegova molba kako bi se zvanično rastao od žene koja mu je uporno prkosila i pravila smetnje. Mislio je o drugoj - Artemizi Hristić. "Kako se razići od Natalije? Ko razvodi kraljeve?"
Naterali su mitropolita Teodosija Mraovića i unapred pripremili akt koji je morao potpisati, pod pritiskom Arhijerejskog sabora - 12. oktobra 1888. godine. Pretili su mu da će on biti krivac ako kralj Milan abdicira. Konačno je rešeno vladarsko, porodično pitanje koje je bilo prioritetno u državi.
DVA dana posle toga, 14. oktobra, kralj je izdao proklamaciju za novi Ustav Srbije. Hteo je da skrene pažnju sa bračnih neprilika i da oraspoloži radikale koji su tada imali većinu u Vladi. Trebalo je da Ustav zadovolji podanike, a ograniči kraljevu vlast.
Predsednik Skupštine Nikola Pašić, vodio je politiku brzog zbližavanja sa Rusijom. Za razliku od njega, mudri, sposobni i poznati političar Jovan Ristić, u tome je bio umereniji. Vešt u spoljnjoj politici i u pravljenju i poštovanju Ustava, hteo je postepeno, neprimetno okretanje prema bratskoj Rusiji, ali ne težeći potpunom prekidu sa Austro-Ugarskom.
Međutim, odvažna, uporna kraljica Natalija bila je i svojevoljna. I pored tutorstva i krupnih zabrana, tražila je svoja građanska prava. Rešila je da živi u zemlji gde je njen maloletni sin na vlasti zajedno sa tri namesnika: Jovanom Ristićem, Jovanom Belimarkovićem i Kostom Protićem. Dva generala i jedan istaknuti diplomata, pratili su pomno svaki pokret mladog Aleksandra koji je bio i pod budnim okom svoga oca.
Osetivši se uniženom, nemoćnom, pobeđenom, borbena kraljica uspeva da dođe u Srbiju. Vrata dvora su joj bila zatvorena, a na prozorima spuštene teške, neprovidne zavese.
Vozila se svojim kolima, pored dvora, tužna, uvređena i stigla u jedan privatan beogradski stan; odsela kod prijatelja, Jovana i Stane Žujović.
Oko Natalije se brzo počela okupljati srpska opozicija. Stalno je bila na oku javnosti, u društvu liberalnih i naprednjačkih vođa i njihovih supruga. I ona je postala opasna opozicija vlasti, a njeno pitanje i egzistencijalni položaj su bili stalno nerešeni. Tražila je bolji status i građanska prava da viđa sina. Gorda, stalno je vatrirala i prkosila nervoznom kralju. On je imao još mnogo većih problema zbog ljubavnice Artemize Hristić, koja će mu ubrzo u Carigradu roditi sina Đorđa. Rešio je da krene iz Beograda za Carigrad.
Milan se uskoro nastanio u Parizu, Artemiza je ostala u Carigradu, pa su se često dopisivali, a povremeno i viđali.
(Nastaviće se)