Monarh u egzilu

Piše: Vojislava LATKOVIĆ
UGLED Srbije, zbog svađa i spletki na dvoru, potpuno je opao, što je Ristić najbolje shvatio i hteo da ga kako-tako povrati. Nije se nikad sasvim slagao sa kraljičinim uvek prisutnim postupcima emancipacije - uvođenja slobodnih igara i luksuza na zabavama jer je znao da je Milan oduvek mrzeo ta njena okupljanja i balove. Najviše je osuđivao odvažnu, koketnu ženu, nalazeći da je preterano ambiciozna, neukrotiva, svojevoljna. "Mi nismo bogata zemlja da se ravnamo sa velikim evropskim vladarskim kućama... Ona prkosi kralju...", javno je negodovao namesnik Jovan Ristić.
U ovom teškom periodu srpske istorije, kad radikali stežu obruč, okružuju maloletnog Aleksandra, a namesnici vode bitku za prestiž i drže ga podalje od roditelja, trebalo je naći izlaz za spas dinastije. Radikali su dobili većinu na skupštinskim izborima i prvi put su se samouvereno ponašali.
Kralj Milan je abdicirao, otišao u svet, ali nije ćutao, nije mirovao. Pratio je situaciju i bio dobro obavešten: molio je Ristića da, kako god zna i može, udalji, otera radikale, ne želeći ih pored sina.
Te 1890. godine, kralj iznenada stiže u zemlju. Svi domaći i strani listovi su obaveštavali, javili, senzacionalnu vest o njegovoj propaloj ljubavi sa Artemizom Hristić i o njihovom vanbračnom sinu Đorđu. Sve se radilo i pisalo po nagovoru radikalskih čelnika.
I doista se prepunila Milanova čaša žuči kada je, ljut, čitao natpise zlobnika o kraljevom kockanju u Parizu i gubljenju neverovatnih svota novaca. Uzaludno je pisao demantije, nije mogao da zaustavi javno mnjenje da veruje u istinitost tih, njemu nemilih, navoda. Novinari su bili u pravu. Došao je potišteni kralj u zemlju Srbiju da traži materijalnu pomoć.
U isto vreme, kraljica, kao vučica, ucveljena, moli da joj se odobri stalni boravak da bi bila u žiži događaja, pored sina, na prestolu. Sve njene molbe i žalbe, upućene Skupštini, kategorički su bile odbijene. Zahtevali su da se drži pismenog ugovora i da može samo povremeno boraviti u Beogradu. Njena namera je bila da savetuje maloletnog sina da se nipošto ne obračunava sa radikalima, već da se, za svoje dobro, kloni uticaja rođenog oca. A Saša? Čas sa ocem, čas sa majkom, nije znao šta da radi.
KRALJ bez prestola, onako utučen, posle materijalne propasti, zatražio je od vlade poveću sumu novca da bi se rešio dugova i oslobodio bede. Saznao je da postoje neke ušteđevine u državnoj kasi koje bi mu Skupština mogla odobriti, uz čvrsto obećanje da se više nikad neće vraćati u Srbiju. Njegov sin, mladi Aleksandar, pristao je, popustio.
U tim molbama i ponižavanjima, kralj Milan je išao suviše daleko, prodao se za milion dinara. Napravljen je pismeni ugovor koji je on lično potpisao zbog novca - da se odriče srpskog državljanstva i članstva kraljevskog doma. Ministri i namesnici su takođe stavili svoje potpise na ovaj dokumenat da bi ga se potpuno rešili. I tako je kralj otišao iz zemlje bez povratka. A Natalija?
Pozvali su je da dođe na Savsko pristanište, gde je čekao, za plovidbu pripremljen, usidren parobrod "Deligrad". Natalija se tome oštro protivila. Narod je srcem branio i vratio u stan kod Žujovića. A vlasti su poslale žandarmeriju na ovu nezaštićenu vladarku.
Sutradan, tužnog šestog maja, u rascvetano, mirisno proleće, inspektor unutrašnjih dela, upravnik varoši i komandant žandarmerije, imali su neprijatan, nehuman zadatak da majku prestolonaslednika silom udalje iz Beograda. I uspeli su da je prevezu u Zemun - uz mnogo muke i nekoliko ljudskih žrtava. Odredili su joj inostranstvo. Prvo Italija, pa Francuska.
Kraljica Natalija je odabrala i veći deo života provela u mondenskom letovalištu Bijaricu, na francuskoj obali Biskajskog zaliva.
TREBALO je zataškati ovu sramotu i, nekako, spretnom diplomatijom, povratiti dostojanstvo vladarske porodice Obrenović. Niko nije verovao u takvu mogućnost. Međutim,...
Namesnik Ristić je morao staviti na kocku karijeru: dobar glas, a posebno veliki lični ugled kod Rusa. Svojim autoritetom se zauzeo za mladog kraljevića. Zamolio je ruskog cara da ga primi u posetu, da ga zaštiti i nekako spase.
Car Aleksandar III Romanov, pozvao je Aleksandra, Ristića i Nikolu Pašića u zvaničnu posetu. Više iz kurtoaznih manira i ličnih obzira, car je bio blagonaklon prema mladom Obrenoviću i njegovom uvaženom namesniku, mada je u podsvesti držao, i gotovo bio siguran, da je vladajuća dinastija bila na izdisaju.
Visoki gosti iz Srbije, zatražiše od cara da odobri kredit za kralja Milana kako bi i dalje mogao obezbediti svoju materijalnu egzistenciju, te i ubuduće lagodno živeti u inostranstvu. I stvarno je dobio novčanu pozajmicu, možda i zbog obećanja da se više neće vraćati u Srbiju. Car se sa mladim Aleksandrom lepo rastao i održao zadatu reč. Milan je dobio kredit od dva miliona iz careve kase.
Došavši iz Rusije u zemlju, još nedovoljno zreo i samostalan, nedorastao za presto, prestolonaslednik se među namesnicima oseti usamljenim.
Radikalska vlada i brižni namesnici Ristić i Belimarković, svim silama se trude da mladog, budućeg kralja, što solidnije obrazuju, uz pomoć stranih profesora, mahom iz Francuske.
I kad se prevršila čaša i došlo do otvorene netrpeljivosti između Ristića i radikalskog vođe Nikole Pašića, u zemlji su sazreli svi uslovi za državni udar. Kralj Milan je tada stupio na scenu iz senke, delovao je kao siva eminencija.
Uz pomoć oca, protivnika radikala, i uz svoju ličnu hrabrost i odlučnost, mladi Aleksandar Obrenović, pre svog punoletstva, 1. aprila 1893. godine, uspeva da zbaci oba namesnika. Sa nepunih sedamnaest godina - sam je gospodar na prestolu. Proglašen je za kralja Srbije.
Njegov otac je i dalje lepo živeo u Parizu od donacija, lagodnim životom. Za kratko vreme uspeo je da potroši ona tri miliona i da napravi ukupan dug za državu, u iznosu od 35 miliona. Našavši se tako u teškoj situaciji, pomišlja na najgore. Pravi razne planove i kombinacije. Ne zna šta da radi. Neće da primi novac od Artemizinog oca. Od međunarodne banke nije mogao dobiti traženi kredit, bez uloženog depozita.
(Nastaviće se)