Život bez života

Piše: Vojislava LATKOVIĆ
VEST o atentatu brzo je doprla do Natalije. Cele noći nije trenula. Prevrtala se po krevetu, plakala i gušila se od bola, okupana suzama.
Pred ružičnjakom, u bašti svojih snova, kraljica Natalija stajaše raspletene, duge kose, u crnoj haljini.
U njenoj duši ponekad je nailazila melanholija, pa bi hrabra, čvrsta kraljica postajala malodušna. Dugo je skrivala patnje pred prijateljima, ali je zato sebi pričala o prošlosti, braneći se tako od depresije:
- Nikad se više neću vratiti u Srbiju. Uvređenost i moja sujeta ne dozvoljavaju mi ponižavanje. Prešla sam u katoličanstvo. Stvarno sam ljuta...
I mnogo je radila, malo jela i slabo spavala. Odgovaralo joj je da, preko drugih, šalje novčanu pomoć ugroženim Srbima. Ta konspiracija, ilegala i čuvanje identiteta, pokazivali su da je imala plemenito srce i naviku da druge nahrani, zaštiti, obraduje. Namere su joj bile, kao i uvek, iskrene, humane, ljudske.
Natalija se zauzela kod austrougarske vlasti da dozvoli svima komunikaciju i prepisku sa stanovništvom okupirane Srbije. Njene molbe su povoljno rešene.
Gospodin Žujović je tada lično zamolio prijateljicu - srpsku vladarku, da se obrati španskoj kraljici da ona interveniše za pomilovanje osuđenih Srba u banjalučkom procesu. Zatim su i drugi nastojali da, preko Natalije, poprave loše odnose, koristeći njen dobar ugled i uticaj. I uspeli su da uz njenu pomoć izdejstvuju da Englezi i Irci promene loše mišljenje o Srbima - Balkancima i o Srbiji. Kraljica se i dalje trudila da stradalom narodu dosta materijalno pripomogne i u svemu lično radom pruži nesebičnu pomoć - sve tako do kraja rata i zaključenja mira, u Versaju 1918. godine. Iznenada je donela odluku da pređe u neku svetu kuću gde će da se odmara i moli Bogu.
KRALJICA Natalija se preselila iz Bijarica u Pariz. Živela je povučeno u ženskom manastiru Notr dam d'Sijon, u Latinskoj četvrti, metropole zaboravljena, pod tuđim imenom "grofica od Rudnika".
Najzad, 1930. godine, morala je da otkrije svoj identitet jer se sporečkala sa kočijašem zato što je zlostavljao svoga konja. Tukao ga je nemilosrdno, a ona je reagovala; viknula je:
- Zašto tučete i zlostavljate životinju? - pitala ga je, a on je čudno gledao. Onako ljut podigao je bič visoko i, umesto odgovora, postavio joj nekoliko pitanja:
- Ko ste vi? Zašto me opominjete? Ovo je moj konj... Lepo vas upozoravam, gospođo!... Kažite ko ste?
- Ja sam bivša kraljica Srbije Natalija Obrenović... Nije humano to što radite. Konj je živo biće koje oseća bol...
I tako su sve novine otkrile tajnu ko je zapravo "grofica od Rudnika", u Latinskoj četvrti Pariza.
Svetska štampa je pisala da kraljica Srbije Natalija Obrenović živi u samostanu Notr dam d' Sijon, siromašna i zaboravljena. Vreme provodi u molitvama. Druži se i razgovara sa kaluđericama. Preterivalo se u radoznalosti u vezi sa njom. A ona je već ostarela, smirena pod teretom briga i godina, nalazila utehu pred freskama Hrista i Bogorodice, zamišljena vernica, zagledana u Boga Stvoritelja.
Na grudima joj je visio krst, na velikom zlatnom lancu, a u ruci je držala lepezu kojom se povremeno hladila.
Kaluđerica, u dugačkoj mantiji, sede za okrugli sto u ukusno nameštenom salonu, gde su obično boravile posle ručka i vodile razgovore. Natalija je ćutala i čekala, pa ipak reče, ono što je naumila:
- Ja nisam grofica od Rudnika, već srpska kraljica Natalija Obrenović. Izvinite, draga Vanesa, morala sam i od vas kriti svoj identitet. Ne ljutite se zbog toga?
- Zašto ste napustili pravoslavnu veru i prešli u katoličku? - zapita je Vanesa iznenada, direktno. - To se, znate, ipak, retko događa. Ne brinite, mene to raduje. Zanima me uzrok...
- Bilo je za tu odluku više razloga. Pre svega, jer sam se potpuno razočarala u ljude. Svima sam želela dobro i činila dobro, a oni su mi zlom vraćali. Moj mozak mi je naredio. Podsvest je proradila. Srce je htelo da prkosi...
VRAĆALE su se predivnom stazom. Natalija iznenada oseti manji bol u grudnoj kosti i trnjenje po levoj strani tela. Pogledala je Vanesu i rekla joj da misli da je imala srčani udar. Od straha je ubledela, a od bola zanemela. Osloni se na ruku prijateljice i bi joj lakše. Ona je čvrsto pridrža i obe ubrzaše korake.
Cele noći su brižne kaluđerice sedele pored kreveta i na nju motrile, pažljivo je negovale. Pozvale su hitnu pomoć, za svaki slučaj. Lekar je pregleda i konstatova da nije organski bolesna, već da joj je organizam došao u fazu odumiranja i brzog nestajanja životnih funkcija. Taj mali udar, reče, bio je preteča, prethodnica sledećih, kao kod zemljotresa koji pomera tle, potresa i rastresa planetu Zemlju. Napomenu im da se mogu nadati pogoršanju stanja ove bolesnice. One se zabrinuše, zanemeše.
Tih dana kraljica se dosta odmarala. Osmehivala se, izgledala zdrava, ali nije tako bilo. U najvitalnijem ljudskom organu, mozgu, došlo je do nekih promena. Njene misli su se, ponekad, razilazile, pomerale, sudarale. Promene su, ipak, dovele do košmara i opšte pometnje.
Nekad je pričala tečno, razgovetno - uobičajeno pametno. Ali, posebno je vesela bila kad bi se vremenski udaljila i, u mislima, uživala sa roditeljima - tražeći im lutke i balske haljine. Pa, opet, na momente, sve je znala, razumno razgovarala o običnim stvarima i događajima iz sadašnje stvarnosti. I sve tako, mešala je skorije i prošle radnje i ličnosti. Najčešće je bila raspoložena i maštala o pomoći srpskoj deci koja su, nedavno, opet bila zahvaćena ratom.
     Utonula je u večni san, 5. maja 1941. godine, tu, u manastiru Notr dam d' Sijon. Sahranjena je u Parizu, u pratnji svoje rodbine, prijatelja i vernih kaluđerica iz manastira.
KRAJ

KNJIGU "Natalija Obrenović - majka poslednjeg kralja dinastije" možete naručiti kod izdavača "Vesmark", Novi Beograd, Nedeljka Gvozdenovića 5, tel.: 011/176-96-31, 064/17-91-507 i 064/14-29-514