Zvona Janošu Hunjadiju

Piše: Miloš ĆOROVIĆ
TAČNO u podne, svakoga dana, na talasima Radio Budimpešte odjekuju zvona sa peštanskih katoličkih crkava. Ona odzvanjaju u 12 časova, ali za one koji znaju nešto više iz prošlosti nije tajna da u taj čas mađarska zvona slave jednu pobedu koja je 1456. godine izvojevana nad Turcima, kod Beograda. Junak te pobede bio je Janoš Hunjadi (kod nas poznat kao Janko Sibinjanin) koji je pritekao upomoć Srbima da bi zajedno sa Đurađom Brankovićem zaustavili Turke na zidinama Beograda, doduše samo privremeno. U čast te pobede, rimski papa naredio je da u katoličkim zemljama u podne zvone zvona, čega se katoličke zemlje, barem u Mađarskoj, pridržavaju do današnjeg dana.

Kako su Turci posle kratkog zaustavljanja kod Beograda docnije prodrli dalje, pa tako odmah ušli u Ugarsku, zasmetala im je ta zvonjava, kao što su im zasmetale sve hrišćanske crkve, pa su pred sobom rušili sve bogomolje, a od zvona pravili topove.

Neka zvona Mađari su, doduše, sami sklanjali od turskog zuluma - nosili ih sa sobom, spuštali u bunare, skrivali u jezera, zatrpavali u močvare. Neka su decenijama stajala skrivena da bi posle odlaska Turaka ponovo zabrujala... Tako sve do danas.

Ovo kratko vraćanje u istoriju podseća na jedan beleg koji je postavljen u Beogradu. Na najlepšem mestu našeg glavnog grada, na samom Kalemegdanu, već desetak godina postoji spomenik u znak sećanja na Sibinjanin Janka i slavu zajedničke pobede Srba i Mađara, na kojem piše:

"Na ovom mestu 22. jula 1456. godine, branioci Beograda sa Jankom Hunjadijem na čelu izvojevali su veliku pobedu nad Turcima."

BILI smo zajedno i u dobru, ali i u zlu ponekad suprotstavljeni jedni drugima, kako nam je kad istorija sudbinu krojila. Doduše, kao da je bilo više sudara nego srećnih dana života u miru, ali veliki ljudi obeju strana uspevali su da nadvise trenutke netrpeljivosti, a ispolje pravo lice nacije, prevaziđu neslogu i utru puteve saradnje.

U vreme kada je čitavom Evropom harala nacistička ratna histerija i naši severni susedi podlegli grupi hortijevskih vlastodržaca, nekoliko svetlih imena u vrhu same vlasti diglo je svoj glas osuđujući progone i zločinstva nad Srbima. Uoči samog napada na Jugoslaviju kada je ratnički raspoložena vlast prihvatila poziv Hitlera da napadne našu zemlju, prvo ime susedne zemlje - grof Pal Teleki - presudio je samom sebi metkom u slepoočnicu ne htevši da pogazi datu reč o večitom prijateljstvu s Jugoslavijom.

Iz duše i srca Srba nikada neće iščileti viteški gest Endrea Bajči-Žilinskog, koji je usred parlamenta, ispred gomile razjarenih velikaša, po cenu lične žrtve, zahtevao da se obustavi i osudi pokolj Srba u Novom Sadu, Žablju, Čurugu i celoj Šajkaškoj, kada je hiljade naših saplemenika umoreno, neki i na najgrozniji način.
To su bili stravični dani januara 1942. godine, kada je Jelena Jovandić u novosadskoj, Rumenskoj ulici, po naređenju okupatorskih vojnika, dopratila svojih pet sinova do zida svoje kuće, na koje su ispalili mitraljeski rafal oni isti koji su prethodno isprobali preciznost svog oružja na nedužnim stanovnicima sela Stepanovićeva, koje su uništili do temelja.

Jedan drugi slučaj mogao je da ima sličan epilog, ali srećom nije doveden do kraja, zahvaljujući jednom oficiru okupatorske vojske, kapetanu po činu, koji se iznenada pojavio kao spasitelj u krvavoj drami tog 12. aprila, drugog dana okupacije sela Hajdukova kod Subotice, uz samu granicu prema Mađarskoj. Hortijeva vojska po zapovesti više komande ušla je u selo i poubijala skoro celu porodicu Kaluđerović. Ipak, ostale su žive desetogodišnja devojčica Olgica i njena majka Milica, koja je svojim telom poklopila svoje dete. Misleći da su obavili taj krvavi pir, vojnici su se udaljili i, na putu u komandu, sreli oficira koji ih je upitao kuda su krenuli. Oni su rekli da se vraćaju na mesto zločina da bi dovršili započeto, ali ih je taj oficir energično odvratio od namere, spasivši tako devojčicu i njenu majku. Ovo mi je ispričao znatno kasnije pukovnik Jovo Antelj, koji je kao vojni izaslanik u Budimpešti uložio silan napor da pronađe tog oficira spasioca, da mu zahvali što je spasao dete i majku. Sučaj je hteo da je to dete docnije postala njegova supruga, a njena majka - tašta. Ratni vihor zameo je tragove tog humanog čoveka tako da zahvalnica njemu nije nikad uručena.
(Nastaviće se)