Tisa kao Morava

Piše: Miloš ĆOROVIĆ

PRE više stotina godina dospeli su naši srpski preci kao i njihovi mađarski u seobama koje su bile praćene mnogim lišavanjima i nesrećama. Živeli su zajedno, a da se nikada nisu priupitali ko je prvi stigao i pri tom više propatio. Jezik kojim su govorili jedva da ima neke sličnosti, mada su lingvisti pronašli reči kao što su kukuruz, šargarepa, seno i još neke iste, što je isuviše malo da bi spajalo ljude bez obzira na to koliko to susedstvo dugo trajalo.

Ali, ljudi su, ipak, našli neke druge spojeve, nešto što ih veže i upućuje jedne na druge: isti je vazduh kojim dišu, ista hrana koju jedu i način na koji je pripremaju, ista voda koju piju - na kraju ista zemlja kojom hodaju.

Ima još nešto što nam je priroda dala, a što mora da se uvaži kao bliskost i sličnost. Godinama sam živeo u Mađarskoj i nisam mogao da ne primetim taj dar prirode koja upućuje jedan narod na drugi. Nije to samo Dunav koji teče kroz obe zemlje, nego je to jedna druga reka mnogo manja od ove evropske velike saobraćajnice. Ta reka - Tisa - sa svim onim što znači za Mađare mogla bi da se u srpskom predanju poistoveti sa našom Moravom. O obema ljudi koji žive na njihovim obalama ispevali su mnoge pesme, ispričali mnoge priče i legende. Nije slučajno da se obe ulivaju u Dunav, svaka sa svoje strane, noseći sobom odraz karaktera ljudi koji nastanjuju njihovo priobalje.

TISA i pustara oko nje su nešto posebno, iznad svega. Ta reka, plaha kao i ovdašnji čovek, deo je njegove najranije istorije. Ona je nepovratno ugrađena u sve njegove poznije pobede i poraze, slave i gorka iskušenja. U dubini njene nizije rodio se najslavniji poeta nacije Šandor Petefi koji je pevao: "Ako hoćeš da vidiš budućnost, zagledaj se u prošlost?"

Zelena voda Tise začas se zamuti kao što se u pusti oko nje sunčan dan za tren oka pretvori u oluju i kao što blagorodni izraz čoveka s njenih obala može lako da se izlije u gorku reč, netrpeljivost.

Valjda zato što nijedna voda koja teče kroz ravnicu nije tako nemirna ko ona. Tisa postaje ovde mila, jer je neuhvatljiva, plemenita u svojoj usplahirenosti, draga upravo zbog svoje nepredvidivosti. Najlepše reči pesnika posvećene su reci i pusti oko nje. Slavni kompozitor Kodalj, i sam ponikao u potiskoj niziji, nalazio je ovde najtoplija nadahnuća, baš kao i mnogobrojni, nepoznati narodni pripovedači čije se strašne priče o dobrim, ali robusnim ljudima pustare slušaju kao sveto predanje. To su priče o govedarima, ovčarima i čuvarima konja ili kako ih ovde zovu čikošima, juhasima, večitim i dobrovoljnim zarobljenicima ovog carstva puste.

NIGDE tačno nije zabeleženo kada su nikle prve naseobine našeg srpskog vremena, ali se pouzdano zna da ih je bilo već u 14. ili 15. veku. Brvnare i stoka oko njih bili su prvi znaci života, gde su kasnije zaticali druge ljude, buduće susede koji su na prostoru između Dunava i Tise, doseljeni iz prednje Azije, nekih rukavaca Volge, močvarnih predela severne Rusije ili odnekle drugde. Bilo da su izbliza ili iz daleka u jednoj ili dve seobe, bilo da su "beli" ili "crni" kako neki zovu Mađare u zavisnosti od vremena dolaska - u svakom slučaju oni su se učvrstili na ovom tlu Evrope i pustili jake korene.

"Mi danas znamo ko smo i koliki smo, znamo konačno i koliko možemo zahvaljujući istoriji koja nas je uvek vraćala korak nazad kada bi god hteli više nego što možemo, ali nekada nam ne bude zamereno što u svakom od nas tinja žudnja da saznamo nešto više odakle smo", kazaće mnogi Mađari u svojoj ispovesti. Pratio sam dugo naučne rasprave, ali nijedna mi se nije učinila tako neobičnom i uzbudljivom kao ona o Šandoru Kereši Čomi, neumornom tragaču za svojom prastarom domovinom, u kojem je neprekidno gorela neugasla želja da sazna nešto više o svom poreklu.

To je bio prkosan poduhvat čoveka koji je iz Erdelja peške krenuo ka Sofiji, Carigradu, Aleksandriji, Bgdadu, Teheranu, Kabulu da bi dospeo do Himalaja - na Tibetu. Potom je nastavio put prema Kalkuti, da bi se potom ponovo vratio na Tibet, odakle je krenuo dalje, u istočni Turkestan i Mongoliju, uveren da bi tamo našao tragove nekadašnjeg postojanja svog ugarskog plemena. Usput ga je zadesila malarija i negde na obroncima strašnih planina našao je smrt. Postojbinu svog roda nije našao. Ostao je spomen na jedinstvenog i najupornijeg tragača za kolevkom odakle je poteklo mađarsko pleme.

(Nastaviće se)