Aplauzi geniju

Piše: Miloš ĆOROVIĆ
ĐOKA Dunđerski imao je običaj da dolazi u kafanu sa tri fijakera: u jednom on, u drugom njegov štap, a u trećem njegov šešir. A Đoka beše lep, stasit, tamne puti, naočit, neženja, blizu četrdesetih, i mogao je, imajući za sobom kulpinsko bogatstvo kao malo ko u ovom gradu. Samo je Đoka uz sve bećarske kvalitete imao osobinu koja mu nije išla u prilog - nije mogao dugo da pije.

I tako jedne septembarske noći 1912. godine, priseća se Germanus koji je bio u pratnji bačkog bekrije, vraćajući se iz kafane "Siti", pod dejstvom alkohola, Đoka zaustavi taksi, koji je u to vreme bio retkost. Đoka naredi taksisti da sedne pozadi, on sede za volan i krenu. Nevešt, podnapit, posle nekoliko metara udari u prvo drvo. Taksista se dade u kuknjavu, a naš zemljak mu opali šamar.

Dotrči policajac, a Đoka na isti način postupi i s njim. Onda izvadi novčanik i sa po stotinu kruna umiri obojicu. Zatim pozove fijaker i krene u novu zabavu.

Taj deo zabave odvijao se posle pola noći u vreme kada grad spava. Đoki se nije spavalo. Zvono na ulazu u zgradu na Tekeli putu probudilo je najpre hauzmajstora, koji je alarmirao sve stanare koji su se protestujći okupili u dvorištu. Đoka, u pratnji svog prijatelja koji opisuje ovaj neobičan slučaj, penje se na sprat i u odgovoru na proteste stanara osveti se na način njemu sličan - raskopčavši šlic, poprska prisutne.

Ni to mu nije bilo dosta; odlazi u jedan bar i naređuje svim gostima da izađu napolje. "Neka se zna kako jedan Dunđerski mulatuje", ostala je priča kako se zabavljao jedna Srbin u Pešti.

Od naših ljudi svaki je ostavio neki svoj pečat u ovom gradu na obali Duanva, koji je svojom lepotom privlačio ne samo pojedince kao što je Đoka Dunđerski već i neke ljude koji su ovamo dolazili sasvim drugim povodom. Jednog od njih nisu zanimali provodi i terevenke, već nauka čiji su dometi dopirali do svetskih vrhova. Bila je 1892. godina, kada se mladi inženjer Nikola Tesla, rodom iz ličkog sela Smiljana, našao u Budimpešti i zaposlio u telefonskoj centrali, gde je rukovodio izgradnjom gradske telefonske mreže.

Svom strašću naučnika tada se bacio na proučavanje telefonije da bi na tom polju ostvario svoj izum koji je prvi put korišćen prilikom prenosa Erkelove opere "Janoš Hunjadi" (Sibinjanin Janko) iz Nacionalnog teatra u koncertnu dvoranu "Vigado" na obali Dunava. Budući da u Austrougarskoj nije u to vreme postojao zakon o patentima, Tesla nije patentirao svoj prvi izum iz oblasti telefonije.

Kasnije kada je na drugim domenima postigao velike uspehe, jednom prilikom je izjavio da je ponosan na ono što je u oblasti telefonije ostvario u Budimpešti. Taj pronalazak sastojao se u usavršavnju prijemnika telefonskog aparata - elektromagnetnog telefona kome je povećavao broj magneta i izmenio mesto u odnosu na membranu.

Kako piše u svojoj knjizi Željko Sarić, veoma posvećen izučavanju celokupnog Teslinog dela, mladi srpski naučnik je već u mađarskoj prestonici patio od prevelike osetljivosti na spoljne nadražaje. U knjizi "Moji pronalasci", Tesla zapisuje kako mu zatutnji u uhu zvuk sletanja muve na stotinu metara daljine ili tandrkanje kočija koje su prolazile na nekoliko milja daleko od njega. Zvižduk lokomotive udaljene 20-30 milja "zatresao bi klupu ili stolicu na kojoj sam sedeo tako jako da mi je naneseni bol bio nepodnošljiv..." Tesla je ovu veliku preosetljivost smatrao svojim prirodnim darom, ali su mu lekari rekli da je taj fenomen kod njega u stvari bolest, jedinstvena i neizlečiva.
(Nastaviće se)