Rat pred vratima

Piše: Đorđe JEVTIĆ
PRE nego što se dogodio "slučaj Račak", na Kosovu i Metohiji je ratni albansko-srpski sukob uveliko bio u toku. Posle stotina klasičnih terorističkih akata, koje su još od početka dvedesetih godina izvodile nepoznate ilegalne grupe, albanski stratezi su, uz mig nekih zapadnih obaveštajnih službi, odlučili da formiraju jednu jaču i organzovaniju grupu i da joj nadenu atraktivno i u svetu primamljivo ime. Izabrali su i poseban dan kada će je promovisati. Ime je bilo “Oslobodilačka vojska Kosova” (OVK, Ushtrija clirimtare Kosoves-UCK), a njena inauguracija obavljena je na svealbanski praznik Dan albanske zatave, odnosno dan stvaranja države Albanije, 28. novembra 1997, što, naravno, nije bilo slučajno, naprotiv.
Medijski stvorena i isfingirana “oslobodilačka vojska” je morala da stvori i ratni ambijent. Teroristička grupa “komandanta” Adema Jašarija krenula je i u ozbiljnije provokacije i napade, počela da zaprečava puteve i navodno osvaja teritorije, u kojima srpska policija nije imala pristupa. Ipak, srpske snage su nasele na albansku provokaciju uvlačenja u ratni sukob. Desilo se to u Likošanu krajem februara i u Prekazu početkom marta 1998. godine, kada je i likvidiran prvi njen vođa Adem Jašari. Taj događaj obe strane uzimaju kao početak srpsko-albanskog ratnog sukoba na Kosovu i Metohiji.
Od tada, tokom cele te 1998. godine sukobi su neprestano rasli i širili se, a međunarodna zajednica, bolje reći američka, nemačka i britanska administracija, kosovski problem uzela je pod svoje diktirajući njegovo rešenje i doprinoseći rasplamsavanju sukoba tako što su albansku stranu ohrabrivali, a srpsku obeshrabrivali pretnjama, sankcijama, odlukama i rezolucijama u kojima su nudili antisrpska i proalbanska rešenja. Nemačke (BND i MAD), američka (CIA) i još neke strane obaveštajne službe su bezmalo otvoreno podržavale albansku terorističku gerilu, da bi je sredinom 1998. godine potpuno stavile pod svoje okrilje i dirigovanje, dok su te zemlje na političkom i medijskom planu sve više pravile prostor za potonju izolaciju Kosova i Metohije i nametali svoja rešenja.
NISU po strani sedele skrštenih ruku ni islamističko-fundamentalističke organizacije i države, koje su slale svoje kadrove i ratnike, a albanski separatistički pokret je organizovao široku mrežu kupovine i dotura oružja sa svih strana.
Na političkom planu odmah je aktivirana tzv. Kontakt grupa, koja je, nakon svoje uloge u Bosni i Hercegovini i postizanjem Dejtonskog sporazuma, mirovala dve godine, da bi povodom situacije na Kosovu oživela u proleće 1998. Kontakt grupa je potom svojim saopštenjima, stavovima i formulacijom sve čvršće i jasnije ocrtavala opcije budućeg rešenja za ovu teritoriju.
Na vojnom planu, svaka ozbiljnija srpska akcija i razbijanje tzv. OVK kažnjavano je medijskim i političkim pritiscima i vojnim pretnjama. Prva ozbiljnija pretnja NATO bombardovanjem pojavila se već u aprilu i maju 1998. godine. Izgovor je uvek bio: Balkanu preti još jedan požar, nove nesreće, raseljavanja i opasnost da kosovski sukob uvuče u rat čak i dve članice NATO - Grčku i Tursku. Odmah posle sukoba u Likošanu, Ćirezu, Ačarevu, Volujaku i Prekazu, Kontakt grupa je 8. marta 1998. na sastanku u Londonu srpskoj strani zapretila kaznenim političkim i ekonomskim merama, a Albancima uputila prekor i upozorenje da prestanu sa terorističkim provokacijama, ali bez najava ikakvih sankcija. Beogradu je jasno stavljeno do znanja da Kosovo nije samo njegova stvar već da ono postaje međunarodni problem.
Već tada su Srbiji i SRJ postavljani ultimatumi koji će se sve oštrije ponavljati - da treba da povuče specijalne jedinice policije i vojske, da obustavi sve akcije protiv civilnog stanovništva, da humanitarnim i svim drugim organizacijama dozvoli slobodan dolazak na Kosovo, da dozvoli dolazak istražitelja da prikupljaju podatke za Haški tribunal, zatim povratak i uspostavljanje stalne misije OEBS-a, i, napokon, da obavezno počne dijalog sa Albancima...
Srpski režim je na to odgovorio merama koje su se pokazale uglavnom kontraproduktivnim i iritirajućim. Dok je američki Kongres donosio deklaraciju za deklaracijom, Kontakt grupa ocenjivala da nema pomaka u pokušaju dijaloga, a kosovski probem se sve više internacionalizovao i najavljivao dolazak stranih misija, srpski režim je organizovao referendum na kojem su se građani izjasnili protiv učešća stranih predstavnika u rešavanju prblema na Kosovu i Metohiji (23. 4. 1998).
Nepunih dvadesetak dana posle i mimo toga, arhitekta Dejtonskog sporazuma Ričard Holbruk uspeva, međutim, da u Beogradu iznudi susret dvojice ključnih ljudi u srpsko-albanskim odnosima i sukobima, Slobodana Miloševića i Ibrahima Rugove, ali će i taj pokušaj ostati samo kao nagoveštaj mogućeg političkog rešenja, jer ni jedna ni druga strana, pogotovu albanska, nisu popuštale. Umesto dijaloga, sve više se rasplamsavao ratni sukob. Već krajem maja 1998. Savet NATO-a je najavio da će raditi na opcijama za intervenciju njegovih snaga ukoliko se ne nađe političko rešenje, a eskalacija sukoba dobije šire razmere.

SVEMOĆNI HOLBRUK
USRED leta, kada su albanske vođe rata krenule u ofanzivu osvajanja većih teritorija sa namerom da najveći deo Metohije povežu sa Albanijom kako bi obezbedili potrebnu logistiku, a srpske snage ušle u oštriji obračun na njihovom razbijanju, Kontakt grupa je, 8. jula, utvrdila Okvirni plan za rešenje krize na Kosovu.
U tom dokumentu su se prilično izbalansirano optuživale obe strane, ali tražilo se od Beograda “neograničeno” prisustvo međunarodnih posmatrača i humanitarnih organizacija i nagoveštavalo rešenje za mogući status Kosova, u čemu bi se u toku pregovora uvuklo i vođstvo OVK. Najavljivalo se da bi Kosovo trebalo da dobije status sličan onom iz kontroverznog Ustava SFRJ iz 1974. godine, čak sa izvesnim proširenjima, i uz prisustvo međunarodne zajednice i njenih posmatrača i sa mogućim prebacivanjeme problema na UN. Srpskoj strani kao da je tada dozvoljeno da razbije OVK, pa je posle njenog pokušaja da zauzme Orahovac, usledila široka letnja ofanziva uništavanja jednog po jednog terorističko-gerilskog punkta, ali je Amerika preko Ričarda Holbruka uspostavila veze i preuzela OVK pod svoje.
(Nastaviće se)