Pod kišom kuršuma

Piše: Đorđe JEVTIĆ
PRVE informacije, sa fotosima i TV snimcima stravičnih, mada mahom zamagljenih scena mnoštva ubijenih civila, ali zgomilanih na jednom mestu, u jarku na brdu iznad do tada i za kosovske znalce nepoznatog sela Račak, sa preciznim i nedvosmislenim kvalifikacijama u kojima nije bilo mesta za dilemu, hitno su obišle svet i uzbudile nanovo sve međunarodne zvaničnike i institucije. Krenule su TV storije, foto-snimci i bombasti tekstovi koji su na naslovnim stranama vodećih novina i u prvim minutima informativnih emisija TV stanica citirali Vokera i prikazivali gomile ubijenih ljudi u civilnim odelima.

Slike užasa su se ređale i nadomeštavale drugim, iz prethodnih sukoba i stradanja. Mnoge od tih tvrdnji nikada nisu potvrđene, naprotiv, demantovane su, ali su one tog trenutka stvarale usijanu i dramatičnu atmosferu. Situacija se iz sata u sat dramatizovala i postojala sve komplikovanija. Iznošene su različite brojke o ukupno stradalima i tvrdnje, od kojih su mnoge kasnije demantovane kao potpuno neistinite, ali su one tada doprinele stvaranju atmosfere užasa i okamenjenosti zbog onoga što se u Račku navodno zbilo.

“Frankfurter algemajne cajtung” je, na primer, tvrdio: “Mnoge žrtve su bile osakaćene: razbijene lobanje, unakažena lica, iskopane oči. Jednom muškarcu je odrubljena glava.” Taj list je tvrdio i to da su među ubijenima bile četiri žene i jedno dete. Londonski "Tajms" je otišo još dalje navodeći da su žrtvama bile iskopane oči, da su im glave smrskane, da su im lica razneta mecima ispaljenim iz blizine, a da su svi oni bili “zemljoradnici, radnici, seljaci, starosti od 12 do 74 godine, muškarci, žene i deca”.

"NJUJORK tajms" je fotografiju sa beživotnim telima slikanim iz daljine, na kojoj se nije moglo razaznati da su ubijeni masakrirani, prokomentarisao tekstom ispod: "Neki od Albanaca - srpskih žrtava, u kosovskom selu Račak koji su pronađeni u subotu (16. 1.) sa izvađenim očima i smrskanim glavama". Humanitarna međunarodna organizacija "Hjumen rajts voč" je u opisivanju “masakra” navodila da su ubijenima navodno čak čupani i nokti, što je dokaz mučenja. Ova organizacija je tvrdila da su među ubijenima najmanje dve žene, jedan dvanaestogodišnji dečak i devet boraca OVK.
I dok se u saopštenju OEBS-a navodilo da su među likvidiranima jedna žena i jedan dečak od 10 do 15 godina, Voker je u svom specijalnom izveštaju detaljisao o “nasumičnim hapšenjima, ubijanju i sakaćenju nedužnih civila” i o žrtvama “ubijenim iz neposredne blizine”, među njima tri žene i jednog deteta.
Samo za nekoliko časova izgrađena je unisona i jednostrana matrica koju su prihvatili uglavnom svi vodeći zapadni mediji. Ta matrica je sadržala nekoliko osnovnih elemenata: a) u Račku se zbio do tada najveći i najgori zločin jugoslovenskih, odnosno srpskih snaga ne samo od uspostavljanja primirja već i od početka sukoba na Kosovu (to je ilustrovano fotosima žrtava ali i fotosima porodica stradalih); b) svi stradali su bili civili i to mahom starije osobe, žene i deca; v) sve tvrdnje su zasnivane na razgovorima i izjavama Albanaca navodnih očevidaca, iako je selo pre toga bilo potpuno prazno; g) zločin su počinile “jugoslovenske snage bezbednosti”, odnosno “srpske snage bezbednosti”, a drugi su to uopštavali da su to “kosovski Srbi”; d) saopštenja i izjave srpske strane su potpuno ignorisana ili samo delom parafrazirana.
EPICENTAR teze te velike medijske bujice našao se u izjavama Vilijama Vokera koji je u startu eliminisao mogućnost da su stradali možda teroristi ili pripadnici drugih oblika albanskog oružanog sukoba sa srpskim snagama. Ali, tu nije bilo mesta za činjenicu da teroristi nisu dozvolili srpskoj istražnoj ekipi da obiđe teren i utvrdi činjenice na licu mesta.
Ono što se u šturom policijskom saopštenju navodilo kao indikativno ponašanje predstavnika KVM prema srpskoj sudskoj istražnoj ekipi, pretvorilo se ubrzo u otvorene pretnje šefu te ekipe. Evo kako je naknadno te trenutke opisala istražni sudija Okružnog suda u Prištini Danica Marinković:
- Već na samom startu bilo mi je pomalo čudno ponašanje Vokerovog pomoćnika engleskog generala Džona Drevenkijeviča. On je nastojao da nas spreči da izađemo na lice mesta. Ipak, uz obezbeđenje grupe policajaca iz policijske stanice Štimlje, krenuli smo na uviđaj. Kada smo stigli u selo Račak zaustavili smo se u blizini džamije, bilo je negde oko 14 časova, 16. 1. 1999. godine. Čim smo se zaustavili teroristi su počeli da pucaju. Policajci iz naše pratnje su procenili da nije bezbedno da nastavimo prema mestu gde je trebalo da izvršimo uviđaj.

Danica Marinković navodi da toga dana nije uspela da obavi uviđaj, ali da su je pripadnici policije obavestili tu, na licu mesta, da su pronašli oružje, koje ona kasnije navodi i u zvaničnom zapisniku. Voker nije dozvolio srpskim nadležnim organima da obave uviđaj ni sledećeg dana, 17. januara. Na njegovu naredbu, zamenik šefa KVM britanski general Džon Drevenkijevič zahtevao je da srpski istražni tim uviđaj izvrši bez prisustva srpske policije.

OTKUD SELJACIMA ORUŽJE

- GENERAL Drevenkijevič tražio je da sa sudskim veštakom dr Slavišom Dobričaninom krenem na lice mesta u njihovoj pratnji i da prisustvujem uviđaju. Naravno, ja sam to odbila uz objašnjenje da po odredbama našeg Zakona o krivičnom postupku uviđaj vrše naši istražni organi i da mesto uviđaja mora da obezbeđuje naša policija. Rekla sam da on kao posmatrač može da gleda, ali ne da umesto nas obavlja istražne radnje. Drevenkijevič je zatim predložio da policija može da krene, ali bez uniforme i oružja. Obrazlažući time da su tamo seljaci gnevni i naoružani, te da će, čim vide policiju, otvoriti vatru. Pitala sam ga: “Otkud seljacima oružje?” Umesto odgovora, napao me je, uz pretnju da ću ja biti kriva ukoliko dođe do novog krvoprolića i da će se on lično u tom slučaju potruditi da me izvede pred Haški tribunal. Ni toga dana nismo uspeli da izvršimo uviđaj. Kasnije se ispostavilo da su OEBS-ovi posmatrači i teroristi OVK bili odlično sinhronizovani - objašnjavala je sudija Marinković.
(Nastaviće se)