Jastreb u suknji

Piše: Đorđe Jevtić
VOKEROVO insistiranje da istražni sudija Danica Marinković bez prisustva policije obavi uviđaj postaće osnovni kamen spoticanja potonjih različitih interpretacija događaja u Račku.

Za ta dva dana međunarodna javnost je kipila od gneva. Vokerove izjave o onome što je "lično video", izjava albanskih svedoka i informacija koje su sakupili njegovi ljudi o "masakru nad 45 civila" i pozivi da međunarodna zajednica to "mora žestoko da osudi" bili su svojevrstan signal za udruženu lavinu kampanje protiv vlasti u Beogradu, iza čega se valjala ne samo optužba, već i nagoveštavale kazne. Žrvanj medijske kampanje je prosto samleo sve srpske argumente i osnovnu priču.

Izjava Vilijama Vokera i TV storije koje su prikazivale kako očajan, sa grupom lokalnih Albanaca obilazi i gleda razbacana tela ubijenih "civila" ponavljale su se, uz istovremene osude zapadnih zvaničnika. Odmah je usledilo ekspresno oglašavanje zvaničnog Vašingtona, Pariza, Bona, Rima, Beča, Londona i svih drugih zvaničnih i nezvaničnih međunarodnih institucija i organizacija koje su zaredom osuđivale srpsku stranu i zahtevale odmazdu. Prednjačili su opet, kao i mnogo puta pre toga Kuk i Olbrajtova. Američki predsednik Bil Klinton lično je "na najsnažniji mogući način" osudio srpske snage bezbednosti za masakr u Račku, a Savet NATO održao hitnu vanrednu sednicu.

- Interno smo razmotrili korake kojima smo podvukli da je NATO spreman za delovanje... Povećava se broj onih, i to ne samo u Briselu, koji smatraju da je vojno angažovanje na Kosovu neizbežno - zabeležio je u svom dnevniku nemački ministar odbrane Rudolf Šarping.
MEDIJSKU kampanju sledila je diplomatska i svaka druga kampanja. Kofere je spakovala i ka Kosovu krenula glavni tužilac Haškog tribunala za ratne zločine na prostorima bivše SFRJ Luiz Arbur, koja je htela silom tamo da ode, bez saglasnosti jugoslovenskih vlasti. Došla je do Makedonije, na granicu sa SRJ, gde su je jugoslovenski graničari zaustavili. Našle su se tu, po običaju već, desetine novinara i situacija se još više zategla. Tvrdilo se čak da su srpske snage ušle u Račak da bi navodno prikrile tragove sopstvenog zločina, pa se zbog toga haškom tužiocu ne dozvoljava dolazak na Kosovo.
Upozorenja iz NATO-a i sa Zapada su bila sve žešća. Američka vlada je dva puta u dva dana (17. i 18. januara) razmotrila strategiju SAD prema Kosovu, sa sve oštrijim zahtevom za preispitivanje opcije za rešavanje sukoba na ovom području. Generalni sekretar NATO alijanse Havijar Solana je govorio: Moramo da zadržimo ovu strategiju - sa verifikatorima na terenu, NATO avionima u vazduhu i snagama za izvlačenje u Makedoniji, a ako ta politika ne uspe, onda će otpočeti sa “novim pravcima delovanja kojim će Miloševiću, koji poznaje samo jezik sile, uzvratiti silom”.
     U tom interregnumu je i OEBS na vanrednom sastanku osudio “ubistva nenaoružanih albanskih civila od srpskih bezbednosnih snaga”, zahtevajući od srpskih vlasti da odgovorne za zločin izvedu pred sud. “Sve govori da su žrtve brutalno ubijene, što predstavlja drastično kršenje sporazuma koji su potpisali Geremek (šef Oebsa) i Jovanović (jugoslovenski minstar spoljnih poslova) 16. oktobra 1998. godine. To je najgori mogući odgovor na naše napore da se u regionu dođe do mirnog rešenja krize”, isticao je OEBS. Ta organizacija je bila zabrinuta i zbog meštana koji su zbog borbi pobegli u brda, a posebno je bila osetljiva na bezbednost članova njene KVM misije koji su se zadesili na tom području. Ova i druge neke organizacije su tvrdile da se u tim brdima, van svojih kuća, iz straha od policije i sukoba, nalazi 4.500 meštana Račka. Ta brojka je više nego udvostručena, jer ovo albansko naselje je pre sukoba imalo oko 2.000 stanovnika i svi su oni pre događaja već bili izvan svojih kuća. Neko im je na vreme signalizirao da napuste selo.
I Parlamentarna skupština Saveta Evrope označila je srpske vlasti odgovornim za masovno ubistvo Albanaca u Račku ocenjujući ga kao “zločin protiv čovečnosti”.
Pokrenuta je, bez čekanja na zvaničnu i dublju istragu, i NATO mašinerija. Savet NATO je, naime, odmah zapretio da je “Aktivirajuća naredba” za stavljanje u pogon njenih aviona i drugog letećeg oružja po SRJ i dalje na snazi. Zbog masakra “šokirao se” i generalni sekretar UN Kofi Anan. Iako se ogradio sa onim “navodno”, on je, ipak, poverovao u Vokerovu priču.
U toj političko-medijskoj halabuci, kakva je viđena jedino u slučaju Markala, neki analitičari su predviđali povlačenje verifikatora, potom vazdušne udare NATO avijacije i, na kraju, ulazak kopnenih trupa te vojne alijanse na Kosovo i Metohiju. Mediji su, naime, sve više ukazivali na mogućnost i neizbežnost upotrebe i kopnenih trupa, a malo je bilo onih koji su u celoj ovoj situaciji uočavali da je sve to OVK iskoristila da ojača i organizuje svoje redove i da je ohrabrivalo još više Albance u njihovom zahtevu za secesiju. Podsećajući na najave koje su mesec dana pre toga davane o tome da će u februaru i martu 1999. godine doći do velikih sukoba, analitičari su procenjivali da će NATO do 1. aprila, kada je zakazan samit povodom 50. godišnjice njegovog osnivanja, pojačati pritisak na SRJ i Srbiju i da je događaj u Račku iskorišćen kao povod za početak tih pritisaka. Prognoziralo se da su kritični meseci februar i mart, kada se može očekivati eventualna vojna intervencija NATO-a na SRJ.
Zapadni mediji su potpuno ignorisali ili tek sa nekoliko rečenica prenosili reagovanje najviših srpskih zvaničnika koji su Vokera optužili za insceniranje događaja i za manipulacije i falsifikovanje činjenica.

NOVE ŽRTVE CENU višestrukog nastojanja da obezbede ulazak istražne ekipe u Račak, policija je platila još jednom žrtvom. U pokušaju da policija ponovo ovlada selom, 19. januara od vatre terorista poginuo je tridesetjednogodišnji Miro Mekić, pomoćnik komandira policijske stanice u Uroševcu, a ranjena su i dvojica policajaca - Radojica Nikčević i Jovica Stamenković.