Voker - nepoželjan!

Piše: Đorđe JEVTIĆ
SAVEZNA vlada je 18. januara, tri dana posle događaja u Račku, šefa KVM Vilijama Vokera proglasila nepoželjnom osobom, što je podrazumevalo da u roku od 48 časova mora da napusti SRJ, i da će, ukoliko to ne učini sam, prinudno biti proteran. Savezna vlada je ocenila da su “aktivnosti Vokera u flagrantnoj suprotnosti sa odredbama Sporazuma o Misiji OEBS” i da “njegove aktivnosti izlaze daleko izvan okvira mandata direktora Misije, koji je određen Sporazumom o Misiji na čijem je čelu”.
Savezna vlada je potvrdila spremnost da ostvari sporazum koji je potpisala sa haškim sudom, ali je smatrala da “Tribunal nema i ne može da ima nikakvu jurisdikciju na Kosovu i Metohiji, da ne mogu vršiti nikakve inspekcije i istraživanja u pokrajini, budući da se ne radi ni o kakvom ratnom sukobu, već da je u pitanju terorizam i legitimno pravo naše države da se bori protiv njega”.
Taj stav iznet je istoga dana kada se glavni tužilac Tribunala Luiz Arbur vraćala sa makedonsko-jugoslovenskog graničnog prelaza kod Đeneral Jankovića, gde joj srpska policija nije dozvolila ulazak na teritoriju SRJ, odnosno Kosova, jer nije dobila vizu. Haški sud je smatrao da njegovom glavnom tužiocu nije potrebna viza, jer ima nalog za ispitivanje zločina. Arburova je pred polazak na put u Račak u više navrata izjavljivala da vizu neće ni tražiti da bi ušla u SRJ, kada je jednom već bila odbijena. Vratila se u Skoplje, gde je čekala eventualno odobrenje jugoslovenskih vlasti, ali kada je uvidela da ga neće dobiti, ponovo je uveravala da će ona “svakako nastojati da stigne na Kosovo”.
LjUT zbog preuranjenih i nedokazanih optužbi, tadašnji predsednik SRJ Slobodan Milošević gotovo da je prekinuo sve kontakte sa zapadnim predstavnicima. Jugoslovenski i srpski zvaničnici nisu hteli ni da čuju za Vokera, koji je dva dana posle događaja u Račku svoje informacije pokušao u Beogradu da predoči nekom od tih zvaničnika. Niko od predstavnika vlasti nije hteo da ga primi. Milošević je odbijao da odgovara i na poziv Ričarda Holbruka, a uz obrazloženje da “nema vremena” najpre nije hteo da primi ni čelne generale NATO-a Klarka i Naumana. Ni ministar inostranih poslova Živadin Jovanović nije želeo da primi izaslanika OEBS-a tim povodom Volfganga Petriča. Holbruk je hrabrio Vokera da će Milošević ipak popustiti. Bio je u pravu.
Dvojicu NATO predstavnika Milošević je primio već za dan-dva, kada su se oni obreli u Beogradu, i potvrdio im ljutito da je Voker nepoželjan. On je Klarku i Naumanu rekao da Misija KVM nije sporna, ali da ona mora da radi poštujući zakone zemlje domaćina. Na njihov zahtev da kazni počinioce zločina nad civilima, Milošević je odgovorio da se borba protiv terorizma ne može smatrati napadom na civile i da policija postupa isključivo po zakonu.
Milošević je, kako su preneli mediji, bio decidan u stavu da niko jednoj zemlji ne može oduzeti pravo da se bori protiv terorista, zločina i nasilja koja oni vrše. Generali Klark i Nauman su potom novinarima izjavili da je Milošević bio grub, tvrdokoran, krut i da je susret bio veoma direktan, oštar i žestok. Istoga dana dva čelnika NATO-a obavestila su ambasadore Alijanse u Briselu da je Milošević pokazao veoma malo fleksibilnosti i želje da sarađuje sa međunarodnom zajednicom oko razvoja situacije na Kosovu. Portparol generalnog sekretara NATO-a dr Džimi Šej je izjavio da su pomenuti generali tražili od Miloševića da ispuni “sve zahteve međunarodne zajednice, sa naglaskom na oktobarski sporazum između NATO-a i SRJ”.
SAVET NATO-a je zapravo ocenio da SRJ pokazuje “malo želje” da ispuni obaveze prema međunarodnoj zajednici i dao punu podršku Vilijamu Vokeru. Poručio je pri tom da u rešavanju kosovske krize “ništa nije isključeno” i da će Atlantski savez preduzeti “mere predostrožnosti”. Savet NATO-a je zatražio od Beograda da “odmah i bez ograničenja” dopusti haškom sudu i tužiocu Luiz Arbur pristup Račku.
Koristeći događaj u Račku, vođstvo te alijanse je hitno odlučilo da period spremnosti NATO-a za eventualne vazdušne udare smanji sa dotadašnjih 96 na 48 časova, da se formiraju pomorske snage i pošalju u Jadransko more. Ta flota poslaće se u Brindizi, dok će južne trupe NATO-a, sa američkim nosačem aviona “enterprajz” biti smeštene uz jadransku obalu bivše Jugoslavije. U vode Jadrana stigao je i francuski nosač “foš“, sa 14 bombardera i sa po četiri izviđačka aviona i helikoptera. U italijansku bazu Avijano počeli su da doleću avioni V. Britanije, Kanade i drugih članica NATO-a.
Jedino su Rusi i dalje pokušavali da relativizuju pretnje i da laviraju između svojih obaveza i htenja da posreduju i ublaže ozbiljne pretnje. Pritisci i pretnje dolazili su najviše i najčešće iz Vašingtona i Londona. Samo za ta tri dana užasne kampanje, SAD i V. Britanija su uspele da nametnu da se slučaj Račak nađe i na sednici Saveta bezbednosti UN, koji je 18. januara uveče usvojio predsedničko saopštenje o “masakru”, apelovao na jugoslovensku vladu da preispita odluku o uskraćivanju gostoprimstva Vokeru i pozvao na saradnju sa haškim sudom u sprovođenju istrage. U saopštenju SB UN su zapravo parafrazirane Vokerove optužbe, “primljene k znanju” njegove ocene i data mu je podrška.
     Voker je time ponovo dobio alibi da i dalje optužuje srpsku stranu za masakr, tražio je međunarodnu ekspertizu, a Solana pretio: ako odu Voker i KVM, onda stižu NATO i njegova vojna intervencija. Time je vršen pritisak na Miloševića da povuče odluku o Vokerovoj nepoželjnosti u SRJ. Ultimatum je bio jasan: ukoliko se ta odluka ne promeni, verifikatori se moraju povući sa Kosova, posle čega preostaje jedina opcija - bombardovanje.

JA SAM ŠEF
U VEOMA zategnutoj i pretećoj atmosferi, rok za Vokerovo proterivanje iz zemlje je najpre produžen za još 24 časa. Ali, taj rok je istekao, a on se i dalje nalazio u Prištini. Jugoslovenska strana je zapravo nastojala da razvlači i koketira sa odlukom. U Beograd je doputovao šef OEBS-a Knut Volebek u nameri da u susretu sa Miloševićem izgladi stvari, najavljujući novu inicijativu za rešavanje kosovskog problema, u koju bi bili uključeni OEBS, NATO, UN i Kontakt grupa, ali i upozoravao:
- Ja sam taj koji odlučuje o tome ko će biti šef KVM, a ne Milošević.
(Nastaviće se)