Istina po Vokeru

Piše: Đorđe JEVTIĆ
SLUČAJ Račak je u međuvremenu, u sledećih mesec dana, pomalo zaboravljen u medijskoj javnosti. Potisnuli su ga razgovori u Rambujeu, kojima je upravo taj “masakr” poslužio kao argument pritiska na srpsku i jugoslovensku stranu da na te razgovore pristanu. Ali, njime su mahali naročito Albanci tako što danima nisu hteli da preuzmu leševe pojedinačno, već su baš u toku Konferencije u Rambujeu natezali, zahtevali i uspeli da izrežiraju još jednu medijsku predstavu sa njihovom sahranom. Sanduke sa 40 tela poređali su u nekoliko redova, sve ih prekrili albanskom zastavom i uz veliku medijsku pompu, uz špalir pripadnika OVK i vatrenim patriotskim govorima sahranili po vojničkim pravilima, dajući još jednom time do znanja da su to stradali “borci OVK”, a ne civili.
Sahrani je prisustvovalo više hiljada Albanaca i, naravno, šef KVM Vilijam Voker, koji je čak govorio na tom svojevrsnom mitingu. Čitava ceremonija je, prema tim medijima, održana u atmosferi izraženih emocija pripadnosti narodu i veri albanskoj da će se “osloboditi srpske okupacije”.
     Kada su razgovori srpske i albanske delegacije, uz posredstvo međunarodne zajednice, u francuskom srednjovekovnom zamku Rambuje faktički propali i zakazan njihov nastavak u Parizu sa još nepodnošljivijim uslovima po Srbe, predsedavajući EU Nemačka je, kako se kasnije ispostavilo, tražila od finskog ekspertskog tima da sa sižeom izveštaja o događajima u Račku izađe u javnost, a da kompletan izveštaj ostane i dalje “stroga tajna”.
Desilo se to 17. marta 1999, kada je, posle konsultacije u Bonu, predsedavajućem EU Fišeru poslat kompletan izveštaj finskih eksperata. Taj izveštaj je inače bio veoma obiman. On se sastojao od oko 1.500 pisanih stranica, 40 protokola autopsija, video-traka sa deset časova snimljenog materijala, 3.000 fotografija, rendgenskih snimaka, toksikoloških i DNK analiza. Kopije Izveštaja su, u skladu sa jugoslovenskim krivičnim zakonom, poslate srpskoj strani. Ta dokumentacija je istoga dana predata predsedniku Privremenog izvršnog veća Kosova i Metohije Zoranu Anđelkoviću, u prisustvu nemačkog ambasadora u Beogradu Vilfrida Grubera. Potom, u 13 časova, Helen Ranta je povodom tog izveštaja u prostorijama OEBS-a u Prištini održala konferenciju za novinare.
Mesto održavanja pres-konferencije odredila je, kako je naknadno priznala, zemlja tadašnji predsedavajući EU, Nemačka. O sadržaju konferencije za novinare konsultovala se, takođe po njenom priznanju, sa ambasadorom Kristijanom Polsom u Bonu, početkom marta. Konferenciji su prisustvovali ambasador Gruber i Vilijam Voker. Jugoslovenskim sudskomedicinskim ekspertima nije bilo dozvoljeno prisustvo toj pres-konferenciji, i pored njihovog insistiranja!
Ranta je novinarima u Prištini tada podelila kraći tekst u kome se navodilo da je to “komentar koji predstavlja lično viđenje autora i da ga ni na koji način ne treba uzimati kao zvaničan stav Odeljenja za sudsku medicinu Univerziteta u Helsinkiju, niti ekspertskog tima EU”. Ona se na početku susreta sa novinarima odmah ogradila: Izveštaj je sačinjen samo na osnovu autopsije, nije bilo moguće istražiti mesto pretpostavljenog zločina, te je za potpuno saznanje o tome šta se dogodilo u Račku potrebna kompletna kriminalistička istraga događaja i mesta, stručno ispitivanje svedoka i analiza materijala sa autopsije i “nijedna od ovih radnji nije obavljena pravilno, već parcijalno ili nepropisno”.
Ograđivala se Ranta i od posmatrača EU, verifikatora OEBS-a i medija. Iako je prethodno govorila o svim elementima koji su bili potrebni, ona je posebno nezadovoljstvo srpske strane izazvala navodeći kako su “prema informacijama KVM, u jarku pored Račka nađena tela 23 muškarca” i tvrdnjom da su “oni najverovatnije ubijeni tamo gde su nađeni”. Već je tu Ranta iznela tvrdnju suprotnu i samoj KVM, koja je tvrdila da su neka tela pomerana. I, uopšte, “komentar” koji je Ranta prezentovala javnosti još više je uneo konfuziju, izazvao oprečna tumačenja i nove dileme, jer je bila prilično neodređena. Uz neke periferne detalje, kroz upotrebu trostruke negacije tvrdila je: “Nisu postojali dokazi da se kod pogođenih nije radilo o nenaoružanim civilima.” Neki mediji su tu formulaciju pretočili u kategoričnu tvrdnju: ubijeni u Račku su bili civili.
U RANTINOM izveštaju - komentaru nije postojala kvalifikacija “masakr”, uz obrazloženje da “on ne spada u nadležnost forenzičkog tima”. Navode o scenama koje su sugerisale masakr, ona je objasnila tako što je ocenila da “naročito osobe koje nisu upoznate sa istragama zločina mogu imati prirodnu tendenciju da neka opažanja sa mesta tragedije interpretiraju kao znakove posmrtnog unakažavanja”. Ali, kako se navodilo u njenom saopštenju, “termin masakr ne može biti baziran samo na medicinskim nalazima, nego na potpunoj kriminalističkoj obradi kombinovanoj sa izjavama svedoka datim odgovarajućim istražnim organima i uporednom analizom svih dostupnih informacija”. I pored toga, Ranta je lično ta ubistva okarakterisala kao “zločin protiv čovečnosti”, što su mnogi, posebno oni kojima je takva formulacija bila neophodna, protumačili kao potvrdu hladnokrvnog pokolja srpskih snaga nad albanskim civilima.
Utisak oko 200 domaćih i stranih novinara bio je da je na jednoipočasovnoj konferenciji Ranta delovala neubedljivo, da joj je očito bilo neprijatno da odgovara na škakljiva pitanja, da je davala dvosmislene odgovore, pravila velike pauze i birala reči kako bi našla termin koji bi zakamuflirao suštinu. Na pitanje jednog novinara da li se ustručava da jasno govori o rezultatima istrage zbog političkih pritisaka, ona je, tek posle nekoliko sekundi pauze, vidljivo uznemirena, odgovorila - ne. Novinari su takođe uočili da je i Voker, koji je prsisustvovao pres- konferenciji, često vrteo glavom posle njenih odgovora koji su ostavljali ili unosili novu sumnju u ceo slučaj, što njemu nije odgovaralo.

VOLEBEK PRESUĐUJE
VIŠE “jasnoće” unela je već pripremljena i medijima prosleđena poruka šefa OEBS-a Knuta Volebeka, koja je pročitana i na konferenciji za novinare u Prištini. Volebek je tumačio da iz Izveštaja finskih eksperata proizlazi da su ubijeni u Račku bili nenaoružani i nedužni civili. Naravno, Volebek je na osnovu toga zahtevao da se “izvršioci tog zločina kazne”. Trasu budućeg kretanja “slučaja Račak” nagovestio je, na toj istoj konferenciji, nemački ambasador u Beogradu Vilfrid Gruber, najavljujući da će taj izveštaj biti predat i Haškom tribunalu, kako bi se, uz druge dokaze i izjave očevidaca, pokrenuo postupak protiv onih koji su izvršili zločin u Račku. Tog trenutka je za naručioce račkog “horor zločina” bilo najvažnije jedino da je on “izvršen” i da se eliminišu tvrdnje srpske strane i nekih medija da je on isceniran.
(Nastaviće se)