Rat može da počne

Piše: Đorđe JEVTIĆ
HELEN Ranta je i tada potvrdila da je za kašnjenje Izveštaja odgovornost preuzelo nemačko Ministarstvo inostranih poslova. I u potonjoj izjavi ona je navodila:

- Bilo je pritisaka sa različitih strana... U načelu sam, za vreme svog boravka u Račku, instrukcije dobijala od nemačkog ministarstva inostranih poslova. Ambasador Kristijan Pauls me neposredno pred konferenciju instruisao... Cela ta situacija je bila veoma delikatna. Možda ću jednoga dana moći otvoreno da govorim o tome šta je to bilo u Račku. Sada je to nemoguće.
U ono vreme, međutim, ništa nije smelo da bude sporno: izmišljeni masakr je potvrđen, albanska delegacija je istoga dana u Parizu, pod pritiskom Amerike i NATO vođa, potpisala sporazum iz Rambujea, srpska ga je odbila i alibi za rat je bio gotov. Američki predsednik Bil Klinton je dva dana kasnije, pripremajući svoju i NATO vazdušnu armadu za napad na Jugoslaviju, uzviknuo:
- Trebalo bi da se podsetimo šta se dogodilo u selu Račak... nevini muškarci, žene i deca odvedeni su iz svojih kuća u jaruge, naterani da kleče u prašini i pokošeni rafalima, ni zbog čega što su učinili, nego samo zbog toga što jesu to što jesu.
Medlin Olbrajt je u jednoj emisiji na Si-Bi-Es kanalu izjavila da su u Račku “pronađene desetine ljudi sa prerezanim grkljanima” ističući da je to “otrežnjavajući incident" koji je dokazivao da su razgovori u Rambujeu bili besmisleni i da je "humanitarno bombardovanje jedino pribežište”...
TAKO je i bilo: sedam dana posle Rantinog solo obraćanja javnosti i medijske kampanje o “svakodnevnim masakrima i nasilju nad albanskim civilima”, u čemu su slike iz Račka dominirale, usledila je i tzv. vazdušna kampanja, odnosno agresija nad Srbijom i Crnom Gorom, umilno nazvana “Milosrdni anđeo”...

Konačan izveštaj finskih veštaka, odnosno ekipe EU, o forenzičkoj ekspertizi stradalih Albanaca u Račku obelodanjen je tek dve godine kasnije. Predat je za štampu u časopisu "Forensic Science International" 8. maja 2000. godine, a časopis je izašao iz štampe tek 15. febuara 2001. godine. Uz prethodna objašnjenja proceduralne prirode i uz opasku da nije imao prilike da uzme uzorke za analizu barutnih čestica pre pomeranja žrtava sa mesta gde su nađene, i finski eksperti su utvrdili da je na žrtvama nađen različit broj rana nanetih vatrenim oružjem, dok ostale značajne povrede nisu nađene: Utvrđeno je da su u svim slučajevima smrt izazvale povrede nanete vatrenim oružjem. Određivanje uzroka smrti od strane sudsko-medicinskog tima Evropske unije u potpunosti je zasnovan na obdukcionim nalazima. Po kriterijumima koje je predložila Svetska zdravstvena organizacija, radilo se o ubistvu, ratu ili nekom trećem nepouzdanom uzorku, većina ulaznih rana ima dijametar manji od 15 mm. Unutrašnje povrede uključuju i oštećenja nekih većih kostiju. U 11 slučajeva povrede su nanete verovatno rafalnom paljbom. Projektili ili delovi projektila nađeni su u telima nekoliko stradalih osoba. Može se zaključiti da je korišćeno snažno oružje, relativno malog kalibra, sa mogućnošću rafalne paljbe, najverovatnije vojničke puške, iako detaljna balistička istraživanja nisu mogla da budu sprovedena od strane ovog tima. Kod šest žrtava nađene su postmortalne povrede, najverovatnije nanete od životinja. Ovome treba dodati da je postmortalna dekapitacija kod dva leša prouzrokovana od životinja posle ozbiljne povrede glave. Nisu nađeni znaci postmortalnih mutilacija. Vreme nastupanja smrti je istovetno za sve osobe...”
SUDSKO-MEDICINSKI patolozi EU FET tima nisu dali nijedno sporno mišljenje koje se tiče aspekata međunarodnog prava i, takođe, isticali su da meću njima i ekspertima iz Jugoslavije i Belorusije “uz male razlike u nekim praktičnim pitanjima između različitih škola, vlada krajnje razumevanje”. Da su "nalazi sa autopsija diskutovani u pravom profesionalnom saglasju” i da su “konačni zaključci bili istovetni”.
I ovlašno čitanje ovog izveštaja jasno upućuje na zaključak, istovetan kao i onaj u izveštaju jugoslovenskih i beloruskih eksperata, da se u Račku nije zbio masakr, makar ne po načinu likvidacije žrtava. Nigde ni traga od onih opisa o izbodenim očima, odsečenim glavama, ili drugim nakaznim scenama. U njemu nema komentara koji bi sugerisali zaključke poput Vokerovog “masakra nedužnih civila” ili Rantinih sugestija da su “nenaoružani civili ubijeni tamo gde su nađeni”, te da je to “zločin protiv čovečnosti”, ali nema ni nekih drugih konstatacija koje bi naginjale na srpsku stranu.
Ovaj izveštaj su potpisala i objavila tri sudska lekara Juha Rainio, Kaisa Lalu i Anti Pentila sa Katedre za forenzičku medicinu Univerziteta u Helsinkiju, ali na njemu nije stajalo ime četvrtog člana ekipe, odnosno njenog šefa dr Helen Rante.
POSLE dve godine, kada je "Slučaj Račak" već zaboravljen, i Evropska unija je skinula embargo sa "Rezimea Izveštaja ekspertskog tima EU" koji je, posle dva uviđaja na mestu događaja, taj tim podneo 22. juna 2000. godine. Naime, kako u januaru 1999. godine zbog aktuelnih sukoba nije bilo moguće da tim EU obavi i istragu na licu mesta, što je suštinski deo svake validne analize, to je odlučeno da se ona naknadno obavi. Učinjeno je to novembra 1999. i u martu 2000. godine, kada su na mestu događaja, sem sudsko-medicinskih veštaka, prisustvovali i istražitelji Haškog tribunala. Uz pomoć detektora metala eksperti EU su na širem prostoru gde su pronađene žrtve otkrili nekoliko metaka i čaura na dubini od 15 cm. Meci nisu pronađeni ni u jaruzi gde su žrtve pronađene na gomili, ni u njenoj blizini, a većina čaura pronađena je u žbunju oko jaruge. Ali, zbog odsustva oružja nije moglo da se utvrdi da li meci odgovaraju čaurama. Upoređivane su fotografije i obavljena kompjuterska animacija terena radi dobijanja vidokruga.
(Nastaviće se)