Zdenka i Jovanka

DVA železnička vagona na Oštrelju (zapadna Bosna), krajem 1942… I Davorjanka Paunović (Zdenka Horvat), Titova mlada i prelepa sekretarica. Mnogi tvrde, i žena koju je Tito najviše voleo. (Ako ne, i ljudsko biće koje je Tito jedino voleo.) Beogradska studentkinja iz Požarevca, po majci rođaka Mirjane Marković (žene Slobodana Miloševića)… Ili kako je famoznu Zdenku, partizanski, videla književnica Jara Ribnikar:
“Imala je čist ten boje slonovače, dugačke, crne bademaste oči, usta savršenog oblika, kosu crnu… Osmeh joj je bio čaroban… Ali imala je u očima ponekad veoma opasan sjaj…“
Na svoj način i Đilas:
“Bila je upadljivo lepa - čak je i grozničava uznemirenost izraza i kretnji isticala njenu lepotu. Vitka, skladnih udova i oblika, maslinastog tena, krupnih zuba i krupnih očiju, koje su zasipale tamom i nekim čudnim, zelenkastim sevovima…“
I sevalo je.
Jara Ribnikar opisuje scenu u Drvaru (1944), kad Tito u svađi, „strogo, hladno“ zaključuje da Davorjanki treba „metak u čelo“!
…Svakako (rekli bi, po beogradski).
Dedijer izdvaja intervenciju starog komuniste Marijana Stilinovića (jul 1942), zbog Davorjankinog ponašanja… I kako Tito, „skoro pokajnički“:
“Šta ću, dragi moj Marijane, ja bez nje ne mogu!“
Posle smrti Davorjanke Paunović (Zdenke; 1. maja 1946), Tito je u Belom dvoru privatno ostao sâm... Đilas navodi da je „Zdenka... po svojoj želji, sahranjena... u vrtu Belog dvora - da bude uz Tita“. I glavni Titovi sekretari - tada neoženjeni - Ljubodrag Đurić i Mitar Bakić.
Ne zadugo.
Ubrzo je primećeno Titovo interesovanje za „blistavu lepotu“ (Đilas) Zinke Kunc, operske zvezde njujorškog "Metropolitena". Ali Kuncova se upravo udala po drugi put, za lepog - i kad sam ga upoznao, 1978. - generala Ljubu Ilića, heroja i španskog građanskog rata i francuskog pokreta otpora... Nezgodno.
Đurić ocrtava i pojedine ženske aspiracije prema Titu... Posredstvom Steve Krajačića, slikarka Cata Dujšin - udovica nezaboravnog zagrebačkog pozorišnog prvaka Dubravka Dujšina - „probila“ se da izradi Titov portret. Njeno „suviše slobodno ponašanje prema Titu“ zabrinulo je ženeroznog Đurića. Ali ga je Tito, „smešeći se zagonetno“, koncilijantno umirio, „da ja ništa ne brinem, da i on nešto vidi...“ Da li kompromisno, uskoro se gospođa Dujšin udala za „starog dr Ivana Ribara“.
O Titovoj usamljenosti govorkalo se, neformalno (Đilas, Ranković...), i u predelima Politbiroa... Sećam se razgovora s Đilasom - sedamdesetih, u stanu advokata Jovana Barovića - i, među njima, kristalisane zamisli:
„Titovu kuću radno popuniti mladim i lepim partizankama, i pustiti da priroda učini svoje!“
Neposredni Đurić:
„Kad se posle Davorjankine smrti Tito, definitivno, preselio u Rumunsku 15 (kasnije Užička), tamo je zatečena drugarica Jovanka Budisavljević, kao domaćica te vile, sa još nekoliko drugarica koje su održavale ovu zgradu.“
Slavlje u Belom dvoru - za doček Nove 1946. - zagorčila je „reakcija“ koja je „digla glavu“, i ubacila letak:
„Neko mu je poslao anonimno pismo s pakosnom primedbom da se lepo oseća u tuđoj kući. ...Posle toga pisma Tito je odlučio da više ne stanuje u Belom dvoru...“
Tako je na jugoslovensku, „svih naših naroda i narodnosti“ scenu (a i svetsku), stupila lička partizanka - svi se slažu: i lepotica - Jovanka Budisavljević. Njoj je bilo 22 godine (1924), Titu - 54 (1892). Razlika impozantna (32). Ćerka (a pri romskoj produkciji i - unuka). I Đilas:
„Dotada, do Tita, Jovanka nije imala ljubavnika.“
Otkud i kako bi to Đilas mogao znati, ako nije:
„U šali, i ja sam nekom prilikom zadirkivao Rankovića... da su njegovi udbovci udesili da se Jovanka nađe uz Tita. On je to poricao, s vragolastom neupornošću.“
Đilas procenjuje da se „bliskost između Tita i Jovanke uspo­stavila, najverovatnije, već 1946. godine“.
Koča Popović je odmah uočio, relaksirano:
„Pa, zašto da ne“, rekao je Đilasu“, „to je sasvim prirodno...“
Prirodne su, a i natprirodne, i „zajedljivosti i zavidljivosti“, napose dvorske... Dotle, da Titovu ljubav Jovanku - svedoči Đilas - „...iz obezbeđenja - iz zlonamernosti ili sumnjičavosti - prisiljavaju da prva jede jela koja je, u svojoj domaćičkoj i ljubavničkoj nežnosti, pripremala za Tita“.
Aprila 1951. Jovanki je pripomogao Titov dramatični napad žuči, kad su u Titovu spavaću sobu upali i Đilas i Ranković... Grcajući, više se nije uklanjala:
„Šta će biti, druže Đido?“
Agitprop još nije bio zauzeo stav.
Pred operaciju Tita, na Bledu, uz većinu članova Politbiroa, Jovanka je već „prirodno“ sedela, brižna, pored Tita.
Do formalnog venčanja Tita i Jovanke došlo je sledeće, 1952... Privatna ceremonija, u kući, u Užičkoj 15, samo s kumovima, Aleksandrom Rankovićem i Ivanom Gošnjakom.
Srbi i Hrvati.
Zvanično - i za javnost - Jovanka Broz je uvedena u status, prilikom državne posete engleskog ministra inostranih poslova Entonija Idna (septembar 1953). Prvo, na prijemu u čast kraljičinog ministra, u Belom dvoru, zatim sa Idnom na premijeri Bizeove „Karmen“, u beogradskom Narodnom pozorištu.
Beatifikacije titoizma.
U engleskoj ambasadi, pozivnice za prijem - „...i gospođa Jo­van­ka Broz“ - ali i pometnja... Ne samo engleski novinari (među njima i Desa Trevizan; tada Born), i ministar Idn, svi su ljut­nju obrušili na atašea za štampu, uskoro slavnog pisca „Ale­ksandrijskog kvarteta“, Lorensa Darela... Kako da još slavnije engleske službe, ništa nisu znale!
U toj noći svog prvog „sjaja sjajeva“ - „...ustreptala i preplašena kao šiparica iz ruskih romana na prvom balu“ (Đilas) - Jovanka Broz se iznela u dugoj haljini, od crvenog satena.
O stajlingu Jovanke Broz pobrinuće se zatim lepa Foska Paranos, iz konfiskovane beogradske porodice Popović-Nikolajević, prijateljica Marine, vojvotkinje od Kenta, i sestra Mare, žene pariskog emigranta Dragiše Cvetkovića, predsednika kraljevske yu-vlade, svrgnutog 27. marta 1941, zbog potpisa hitlerovskog Trojnog pakta.
Svoj visoki ukus, staturi Jovanke Broz pridodaće još jedna lepotica - Vera Velebit.
Kod Velebitovih, ambasadora FNRJ u Rimu, Jovanka Broz je neko vreme i boravila, na dopuni obrazovanja i nastupa.
Odatle, do zvezda i... ponora.

RASPRODAT TIRAŽ
KNJIGA Bore Krivokapića "Bes/konačni Tito(i Krležine 'masne laži')", koju su izdale "Novosti" u tiražu od 20.000 primeraka, rasprodata je za samo pet dana. Zbog ogromnog interesovanja čitalaca biće doštampano još 10.000 primeraka. Iz ove knjige, koja govori o Titu heroju i svetskom državniku, i Titu surovom despotu, prenosimo šire izvode.