Smrt Krcuna Penezića

PENEZIĆ Slobodan Krcun (1918-1964) - Užice, Srbija; student.
Član KPJ (1939), zamenik političkog komesara Užičkog NO odreda (1941), šef partizanske obaveštajne službe Užičke republike (1941), šef obezbeđenja Tita i Vrhovnog štaba u Srbiji (1941), zamenik i politički komesar 2. proleterske brigade i divizije (1942/1943), kooptiran za člana PK KPJ za Srbiju i određen za prvog načelnika OZN-e za Srbiju (1944, Vis).
Član CK i Politbiroa CK KP Srbije (1945), ministar unutrašnjih poslova u prvoj vladi NR Srbije (1946-53), član CK KPJ (1948), kao predsednik vlade NR/SR Srbije (1962), poginuo u saobraćajnoj nesreći kod Lazarevca (novembar, 1964). Narodni heroj.
Đilas:
„Sentimentalan i ciničan, žestok i inteligentan.“
Borislav Mihajlović Mihiz:
„...Tako je naše nadgornjavanje trajalo sve dok nisam u jednom trenutku zaista preterao:
- Peneziću, znate li vi da su vaše ruke krvave do lakata?
- Do lakata!? Čoveče, meni su ruke krvave do ramena!
(...)
- Tu ne! Tu ne dam! Ne igrajte se glavom! Reći ćete nešto posle čega će biti kasno. Na svog vrhovnog komandanta ne dam!
Dobrica Ćosić (posredstvom A. Rankovića):
„Krcun je jednom, u pripitom stanju, u Plavom vozu, na putu za Zagreb, rekao Titu:
- Stari, ne brini za sebe dok smo ti mi Srbi verni. A ako nas izgubiš, neće te tvoji Hrvati i Slovenci spasti.
Marko je žestoko napao Krcuna zbog te izjave:
- Znaš li šta te čeka posle ovoga što si rekao?
Krcun je prebledeo, nije ni reč rekao.
A 1964. godine poginuo je u saobraćajnoj nesreći. Prestrugana mu je poluosovina na automobilu...“
I Ćosić, iz nekrologa:
„Tom nesrećniku, tom grešniku Slobodanu Peneziću i smrt je priličila životu.“
Ivan Ivanji:
„Zapamtio sam još iz onog vremena (1960) šta nam je Krcun pričao o Draži Mihailoviću. Rekao je da je njegov problem bio to što je bio 'generalštabovac, a na pravi trupni ofi­cir. Prepolitizovao je‚ jednostavne stvari'. Umesto da se usredsredi na borbu protiv okupatora, glavni cilj mu je bio da komunistima ne dozvoli da postignu uspeh. Zbog toga je već oktobra 1941. godine sarađivao sa Nemcima. Krcun je tvrdio, da je Draža time pomogao partizanima u Srbiji, jer je srpski seljak verovao u kralja i otadžbinu, ali su ga četnici svojim ponašanjem odbili od sebe i terali u zagrljaj komunistima.
Krcun je rekao da su njemu kao mladiću četnici, kakvi su nekada bili, bili ideal, ali da je Mihailović sve to uništio. Ja sam lično imao utisak da je i to razlog što Penezić toliko pije. Za nekog ko iole poznaje nemačke izvore - ovde ću navesti samo istoričara Jozefa Matla, koji je za vreme rata bio obaveštajni oficir u Srbiji, posle rata profesor univerziteta u Austriji, i mladog austrijskog istoričara Valtera Manošeka, koji je proučio sve nemačke vojne, esesovske i gestapovske arhive - tesna saradnja štaba Draže Mihailovića i nemačke okupacione vlasti nimalo nije sporna, nije nikakva 'komunistička izmišljotina'.“
Penezićevu istu, "plavovoznu epizodu s Titom" - opet posredstvom A. Rankovića (prisutni samo Tito, Ranković, Penezić) - Lj. Đurić smešta u toku 1963. godine. Ali, prema Đuriću/Rankoviću, naglasak je drukčiji: ređajući sve smenjene srpske rukovodioce i generale, Penezić:
„ - Samo ne znam kad će doći red i na nas dvojicu!?
Tito zalupi vratima, a Krcun isprazni još jednu čašicu.“
Đurić svedoči i o ličnoj poseti Penezićevoj majci Dadi, u Užicu („u toku leta 1965. godine“):
„Sa Krcunovom majkom bila je njena ćerka Pinja. Krcunova majka je plakala, žaleći se na nesrećnu sudbinu svoga sina. Govorila nam je kako su spone na volanu tako bile udešene da je do skretanja sa puta i do nesreće moralo doći između Beograda i Užica. Pinja je to sve potvrđivala.“
Pričalo se, kuloarski, pa i gotovo javno, već sedamdesetih, po Beogradu i Srbiji... Nikada provereno, ni potvrđeno.
Ostalo je i nejasno, da li je snažni američki oldsmobil vozio sâm Penezić (pripit?), ili službeni vozač, maleroznog prezimena Lomić?
Raspitivao sam se, i kod eksjugoslovenskog i crnogorskog, de­cenijski nadmoćnog šampiona u automobilizmu, gorskog cara Željka Banićevića... Uz razumnu rezervu, konkretnih pojedinosti (jun, 2005):
„Gotovo nemoguće... Kad pukne poluosovina, uz neku inerciju, auto stane. Ali, odmah gubi na brzini. Kao što se i kaže: ostao na putu... A što se tiče sponâ na volanu, teško, to vozač već pri polasku, takoreći odmah, mora da oseti.“
U vreme Penezićeve pogibije i posle nje, A. Ranković i UDB-a su još dve godine bili u svemoćnoj vlasti: kako da nisu - ko ih je mogao sprečiti! - preduzeli nedvosmislenu ekspertizu!?
Potvrdili ili odbacili sumnje, a ne ih razvejali?
Ranković, istina, u svojim „Zabeleškama“ nigde ne pominje, ni u aluziji, eventualnu automobil-konstrukciju Penezićeve pogibije.
Ili su i Ranković i UDB-a u ubistvu „našeg Krcuna“ - saučesnici? (Kao i oni koji su D. Ćosiću „prestruganu poluosovinu“ poverili?)
Naknadnu istragu, rekonstrukciju, nije ni pokušao, ni miloševićevski „prestrugani“ D. Ćosić, predsednik SRJ (1992/1993)!?
Kad bi u ozbiljnoj zemlji, i od ozbiljnih ljudi, ovakvom ola­košću, mogla biti lansirana direktna optužba - sporedno da li i Tita? - za ubistvo predsednika Vlade!
Ali... neka i glasina - ubija.


TITO UBICA:
HEROJ TITO!

Od svih anegdota i dosetki - a njih je nebrojeno o Titu - koje često reljefnije i dublje oslikavaju jednu ličnost ili pojavu nego cele studije, ne znam sveobuhvatniju, ujedno ni virulentniju, od reminiscencije koju je od metle zaborava sačuvala Latinka Perović... Početkom sedamdesetih, za ručkom u čast italijanskog istorijskog komunističkog lidera Palmira Toljatija, u Karađorđevu, Tito se prisetio višednevnih, danonoćnih, mučnih i žestokih demonstracija četničke emigracije ispred prestižnog njujorškog hotela „Valdorf Astorija“ u kojem je Tito, razume se, bio odseo, posle zvanične posete SAD i predsedniku Kenediju, zatim i palati Ujedinjenih nacija, oktobra 1963. (zbog čega se Titu predsednik Kenedi, telefonski iz Vašingtona, lično izvinio).
Tito:
„Vikali su:
- Tito mrderer! (Tito ubica!)
Ali, ja sam stalno čuo:
- Heroj Tito!“

RASPRODAT TIRAŽ
KNJIGA Bore Krivokapića "Bes/konačni Tito (i Krležine 'masne laži')", koju su izdale "Novosti" u tiražu od 20.000 primeraka, rasprodata je za samo pet dana. Zbog ogromnog interesovanja čitalaca biće doštampano još 10.000 primeraka. Iz ove knjige prenosimo šire izvode.
(Nastavlja se)