Draža u šoku

KRIVOKAPIĆ: Zašto Udba nije odredila veću grupu da s Kalabićem krene u potragu za Dražom?
NEŠIĆ: Nismo znali... Mislili smo da se Draža krije s dvojicom ili trojicom, petoricom najviše.

Krivokapić: Vi ste napolju, a Kalabić u kući s Dražom?

NEŠIĆ: To su bili najteži momenti. Unutra je i potpukovnik Vasiljević, predratni kapetan, komandant Romanijskog četničkog korpusa. Pričao nam je Lazarević, naročito je Vasiljević bio nepoverljiv. Sve mu je to bilo sumnjivo. Kalabić je govorio da je u Srbiji jaka organizacija... Draža se, ipak, kolebao. Tek na Kalabićev nagovor da ide, da ga Srbija čeka, Draža je zasuzio i rekao:
„Nikola, ja sam tebi uvek verovao, nikada nisam ni sumnjao da nećeš doći po mene...“
Tada su se Draža i Kalabić poljubili. To je bio momenat kad se svašta moglo dogoditi. Čak i izdajnik Kalabićevog kalibra može u takvom momentu da se pokoleba... Kalabić nije, jer i sam više nije verovao. Video je da organizacija uopšte ne postoji, da Draža nema ni radio-stanicu, niti ikakvu vezu. Svega 20 četnika i ništa više. Šta će s njima?

Krivokapić: Koliko dana ste tu proveli, s Dražom?

NEŠIĆ: Dva dana...

Krivokapić: I kreće „četnički pohod“ na Srbiju?

NEŠIĆ: Plan je da grupa Dražinih četnika demonstrativno napadne stanicu milicije u Dobrunu, da bismo s Dražom mogli da pređemo put Višegrad - Dobrun. Druga grupa Dražinih četnika ide s nama: Srpko Medenica, Gajić, Kovač...
Stegla zima, pao sneg, gazimo po tim vrletima, po bespuću, sve smrznuto, slaba ona četnička odela, hladno... A i u duši hladno.

Krivokapić: Ko je od vas najbliže uz Dražu?

NEŠIĆ: Kad smo kretali, Kalabić je - pokazujući na Radenka Mandića i mene - rekao Draži:
„Evo ti moji pratioci! Kad su mene doveli dovde, dovešće i tebe do Srbije!...“
Tako smo Radenko Mandić i ja postali Dražini lični pratioci.

Krivokapić: Kako se odnosite prema Draži?

NEŠIĆ: Pažljivo, vrlo pažljivo, kao verni pratioci. Uostalom, Draža je vrhovni komandant!... Stalno ga upozoravamo: pazite ovde, gospodine generale; pazite na ovo, na ono... To je na Dražu, izgleda, ostavilo utisak. I jednom, idemo u koloni, Draža kaže Mandiću i meni:
„Vama dvojici pripada Karađorđeva zvezda, vi ste to zaslužili brigom i odanošću prema meni! Kad pobedimo, ja ću to imati u vidu...“
Setim se mog oca, on je doneo Karađorđevu zvezdu iz prvog rata, nikako nije priznavao moje ordenje, stalno je govorio:
„Vi niste bili regularna vojska, nije to isto...“
I mislim: šteta, što Draža nema kod sebe te Karađorđeve zvezde, da pokažem ocu, neće mi verovati.

Krivokapić: Kakav je vaš plan, kad treba da počne operacija hvatanja Draže?

NEŠIĆ: Obračun treba da počne kad padne komanda:
„Učo, stani!“
Napred je išao naš drug Uča Krstić. Međutim, tu nam se desio maler. Kretali smo se u koloni, po dvoje, i nastojali da se ubacujemo četnicima iza leđa, da bude dva njihova pa dva naša, i tako redom... Napred su išli četnici Gajić i Srpko Medenica, iza njih naši Čiklovan i Uča Krstić; na komandu: „Učo, stani“, Čiklovan treba da puca na Gajića, Uča na Medenicu, a ja na potpukovnika Vasiljevića. Ali Draža se umorio i on nepredviđeno kaže da stanemo.
To se prenelo u koloni, nastane kolebanje, i Čiklovan, umesto mašinkom, on iz pištolja... I Gajić pobegne. Uča pripuca, ali i Srpko Medenica zbriše. Čujem pucnjavu, rafal, zajedno smo bili Mandić, Draža, Vasiljević i ja. Nastao haos, panika... Sve je visilo o koncu. Vasiljević, vidim, pripeo se uz jednu kosinu, odšrafio bombu, pobiće nas... Zaletim se za njim, izvadim parabelum, sručim ga. A Mandić oborio Dražu na zemlju. Ovi pozadi nemaju pojma kakva je pometnja, ne znaju ni kako je uhvaćen Draža. Siđem prema Mandiću i Draži, kad onaj Kovač, pratilac Dražin od 1941, poleteo pravo na Mandića. Ubio bi ga. Opalim, padne i Kovač.

Krivokapić: Shvata li Draža šta se događa?
NEŠIĆ: U početku, ne. Pričao je kasnije, da je kad smo Mandić i ja legli preko njega pomislio: ovo su pratioci, legoše na mene da me čuvaju.

Krivokapić: A posle, kad ste mu stavili lisice?

NEŠIĆ: Jasno mu je, naravno... Radenko Mandić je Draži stavio lisice na ruke. Priča se da je Draža rekao: „Braćo Srbi...“, i šta ja znam. To nije tačno. Draža je bio potpuno izgubljen, u šoku. Koliko se sećam, mislim da je Mandiću i meni uplašeno rekao: „Nemojte, ja sam siroče...“

Krivokapić: Gde vodite Dražu?

NEŠIĆ: Uđemo u jednu kuću na putu između Višegrada i Dobruna. Uča Krstić je pošao u Dobrun, da telefonom obavesti naš štab u Višegradu... Stigao je general Jovo Kapičić, on je znao za akciju, bio je s vojskom tamo. Ubacili smo Dražu u „maricu“, i s njim u Beograd. Smestili smo ga u Krcunovu kancelariju, doneli mu rakije, nešto je i pojeo s nama.
Prvo je javljeno Krcunu, bio je u Novom Sadu. Stigao je za 36 minuta, po onom putu... I Krcun, s vrata:
„Dobro došao, Dražo... Znaš li ko sam?“
„Znam“, odgovorio je Draža, „ti si Slobodan Penezić...“
Prepoznao ga.
Već je bio stigao Aleksandar Ranković... Ranković je, mislim, odmah javio i Titu. Tito se nalazio u poseti Poljskoj.

Krivokapić: Tito je insistirao na hvatanju Draže?

NEŠIĆ: Ne, to ne znam... Znam da su insistirali Krcun i Ran­ković. I da su bili veoma zadovoljni što o hvatanju Draže mogu da jave Titu. Ovako, kao neki poklon Titu, stekao se utisak.
Kad se Tito obratio poljskom narodu, kazao je da kod nas postoji izdajnički pokret s Dražom Mihailovićem, ali da on garantuje da će Draža ubrzo biti uhvaćen... A Tito je znao, da smo Dražu već imali.

Krivokapić: Kad je objavljeno, zvanično?

NEŠIĆ: Posle deset dana, Ranković je 24. marta 1946. dao izjavu u Skupštini. Rekao je: "Ja sam danas u mogućnosti, drugovi i drugarice, da pred vama izjavim da je izdajnik Draža Mihailović od 13. ovog meseca u rukama organa narodne vlasti."

IZNENAĐENI STALJIN - DRAŽA Mihailović bio je uhvaćen za vreme Titovog boravka u Poljskoj - zapisao je Vladimir Dedijer. - O tome ga je obavestio Ranković. Tito je pozvao specijalnim telefonom Staljina i saopštio mu ovu vest. Staljin je, po Titovom pričanju, primio ovo saopštenje veoma hladno. Odmah je naredio da se u Beogradu sprovede istraga i utvrdi kako to da sovjetska vojna obaveštajna služba nije ništa znala o pripremama i hvatanju Mihailovića.