Odluka - miniranje!

Piše: Novica PEŠIĆ
IZ dubokih mi­sli­ Stojadina pre­nu zvuk vo­zi­la ko­je se pri­bli­ža­va­lo ka­pi­ji skla­di­šta. Ka­da je vi­deo da iz vo­zi­la iz­la­zi ma­jor Mi­lan Te­pić ose­tio je olak­ša­nje. Voj­nič­ki po­zdrav, a za­tim ra­port sta­re­ši­ni:
„ ...Dru­že ma­jo­re, oni i po no­ći do­la­ze auti­ma, ov­de, do ula­za ka­pi­je. Pu­šta­ju gla­sno mu­zi­ku, iza­đu na mi­nut-dva, ne­što se do­šap­ta­va­ju, po­ka­zu­ju ne­što pre­ma na­šoj spa­va­o­ni i on­da idu. I ta­ko po ne­ko­li­ko pu­ta na noć. To tra­je da­ni­ma ...“
Od­ne­kud su se oko Te­pi­ća i Mir­ko­vi­ća sja­tili i osta­li voj­ni­ci.
„Oni nam ne mi­sle do­bro, iako mi ni­ko­me ne mi­sli­mo zlo", sa­op­šta­vao je svo­jim voj­ni­ci­ma ma­jor Mi­lan Te­pić. "To ste i sa­mi mo­gli da za­pa­zi­te kad iza­đe­te u se­lo. Za­to mo­ra­mo bi­ti svi ko je­dan. Pre­ki­da­mo pot­pu­no s po­je­di­nač­nim iz­la­sci­ma, ne­go sa­mo u gru­pi i sa oruž­jem. Na pro­vo­ka­ci­je ne­će­mo na­sje­da­ti. Od nas ne­će do­bi­ti ni mr­vu po­vo­da, ma­da ga oni ne­će ni če­ka­ti. Teh­ni­ke i oruž­ja ima­mo i pre­vi­še u na­šem skla­di­štu. Mo­ra­mo sa svim ovim zna­ti ru­ko­va­ti.“
Ma­jor Te­pić je sa sva­kim voj­ni­kom po­na­o­sob raz­go­va­rao. Hteo je da se uve­ri ko­li­ko je ko spo­so­ban i gde će mo­ći naj­vi­še da do­pri­ne­se uspe­šnoj od­bra­ni. Voj­ni­ka Sto­ja­di­na Mir­ko­vi­ća, kr­šnog pla­nin­ca, Va­ljev­ca, od­mah je za­pa­zio, kao vred­nog, od­luč­nog i po­šte­nog mla­di­ća, iako i Mir­ko­vić ni­je krio za­bri­nu­tost za okol­no­sti ko­je će se de­ša­va­ti.
U SKLADIŠTU Be­de­nik kraj Bje­lo­va­ra, tog septembra 1991. sva­ki dan je te­ži od pret­hod­nog: ostra­šćeni napadači na­va­lju­ju sve ve­ćom sna­gom - ho­će da za­u­zmu skla­di­šte i do­če­pa­ju se sjaj­nog ple­na - vr­hun­ske teh­ni­ke i mo­der­nog na­o­ru­ža­nja, uz mno­go mu­ni­ci­je. Sva­ko­dnev­no se pu­ška­ra, obo­stra­no.
Mi­lan Te­pić, ko­man­dant skla­di­šta, u svoj rat­ni dnev­nik za­pi­sao je:
„Dva­de­set še­sti sep­tem­bar 1991. Po­sled­njih da­na ni­ko od nas ni­je če­sti­to ni tre­nuo. Na san ni­ko ne mi­sli. Ima­mo od­li­čan po­lo­žaj, a da nas je vi­še, usta­še nam ne bi mo­gle ni pe­ra od­bi­ti. Ne mo­gu us­po­sta­vi­ti ni­ka­kvu ve­zu s Ba­nja­luč­kim kor­pu­som. Oni su nam je­di­na šan­sa da se iz­vu­če­mo iz ovog osi­nja­ka...
Sto­ja­din mi ka­že da je po­go­dio crn­ca ko­ji je već tri da­na na ta­va­nu jed­ne šta­le pre­ko pu­ta glav­nog ula­za u skla­di­šte ...
Da­nas sam za­vr­šio mi­ni­ra­nje skla­di­šta - de­se­tak ka­pi­sli sa de­to­na­to­ri­ma. Je­di­ni pro­blem je što mi je ne­stao de­to­na­ci­o­ni ure­đaj. Ali, tu je aku­mu­la­tor iz mog auta ...
...Ko­ri­ste­ći oblač­nu noć voj­nik Sto­ja­din Mir­ko­vić je hi­tr­o­no­go, za ti­li čas, iz­va­dio aku­mu­la­tor iz mo­ga auta i do­nio ga u skla­di­šte...
...Sta­ri­ji vod­nik Ran­ko Ste­va­no­vić, di­van Ni­šli­ja (ko­ga su ka­sni­je Hrvati stre­lja­li), re­fe­ri­še mi da smo usta­ša­ma na­ni­je­li zna­čaj­ne gu­bit­ke. Mi ima­mo sa­mo jed­nog ra­nje­nog... "
HRVATSKI bo­jov­ni­ci i dalje na­pa­da­ju. Po­zi­va­ju na pre­da­ju, nu­de ma­jo­ru Te­pi­ću pa­soš i put u ino­stran­stvo, uko­li­ko pre­da skla­di­šte.
Ume­sto od­go­vo­ra ne­str­plji­vim na­pa­da­či­ma, ma­jor Te­pić se obra­ća svo­jim voj­ni­ci­ma:
- Ne znam ko­li­ko će­mo mo­ći ova­ko još iz­dr­ža­ti, oni će že­sto­ko na­va­li­ti i na­sto­ja­ti da nas za­sko­če. Za­to su pa­žlji­vi sa va­tr­om i iz­be­ga­va­ju da uda­ra­ju po skla­di­štu, jer ovo što mi ima­mo ov­dje, za njih je vi­še ne­go dra­go­cje­no. Is­klju­či­vo je mo­ja bri­ga da oni to ne do­bi­ju u ru­ke, jer mo­že­te sa­mo za­mi­sli­ti ka­kva bi to bi­la tra­ge­di­ja za naš na­rod. Ovo je mo­ja dav­na od­lu­ka i mo­lim da se ne ko­men­ta­ri­še. Kad do­đe tre­nu­tak, kad se vi­še ne bu­de mo­glo iz­dr­ža­ti i kad do­đe do oka, tra­ži­ću da se uda­lji­te na pri­stoj­nu uda­lje­nost od glav­nog objek­ta.
Da­kle, ne za­mje­ri­te mi ako sam ne­gdje pre­ma ne­kom od vas po­gri­je­šio, ali ja ho­ću dvi­je stva­ri da ura­dim uz va­šu po­moć: da usta­ša­ma ne dam Be­de­nik, i da vi osta­ne­te ži­vi! Ne­ka ne­ko od vas sa­ču­va ovaj moj rat­ni dnev­nik!
(Nastaviće se)