Poslednje putovanje

Piše: Novica PEŠIĆ
KAKO odo­bro­vo­lji­ti hr­vat­ske vla­sti da is­po­ru­če po­smrt­ne ostat­ke, bi­la je no­va enig­ma ko­ju su mo­ra­li da re­ša­va­ju po­ro­di­ca, voj­ne i ci­vil­ne vla­sti.
Inicijativa vlasti u Valjevu i Beogradu da se posmrtni ostaci što pre isporuče i do­stoj­no sa­hra­ni ju­na­k ko­ji je osve­tlao obraz či­ta­vog kra­ja, u Za­gre­bu ni­je na­i­la­zi­la na raz­u­me­va­nje.
Procedura oko isporuke po­smrt­nih osta­ta­ka Sto­ja­di­na Mir­ko­vi­ća trajala je go­to­vo če­ti­ri go­di­ne. Za po­ro­di­cu je to bi­la več­nost, tam­ni­ca bez iz­la­za, ali ni­je se po­klek­nu­lo - ne­pre­kid­no su upu­ći­va­li zah­te­ve nad­le­žni­ma, sve dok sre­di­nom ju­la 1995. go­di­ne po­ro­di­ci ni­je ja­vlje­no da je i ova muč­na i te­ška situacija re­še­na.
Posmrtni ostaci Sto­ja­di­na Mir­ko­vi­ća, vo­za­ča oklop­nog tran­spor­te­ra i ni­šan­dži­je, do­pre­mlje­ni su u mr­tvač­ni­cu Voj­no­me­di­cin­ske aka­de­mi­je u Be­o­gra­du. Maj­ka Ani­ca slo­mlje­na bo­lom, ni­je ima­la sna­ge da kre­ne po­gi­nu­lom si­nu u su­sret. Po­šao je ujak Ra­di­sav, ko­ji je, kao i svih pret­hod­nih go­di­na tu­ge, bio uz svo­ju se­stru.
Tako je prvu poštu, u stavu mirno, svom sestriću odao je ujak Radisav.
UTORAK 18. jul 1995. go­di­ne bio je tu­žan i istovremeno do­sto­jan­stven dan u Gor­njim Le­sko­vi­ca­ma pod Po­vle­nom. Na ma­lom se­o­skom gro­blju na sto­ti­ne lju­di, do­šli su sva svih stra­na - iz Be­o­gra­da, Va­lje­va da se do­stoj­no opro­ste od de­vet­na­e­sto­go­di­šnjeg hrabrog mla­di­ća.
U pogrebnoj povorci bili su nje­go­vi dru­go­vi iz osnov­ne ško­le, voj­ni­ci va­ljev­skog gar­ni­zo­na, sta­re­ši­ne Voj­ske Ju­go­sla­vi­je, pred­stav­ni­ci Skup­šti­ne op­šti­ne Va­lje­vo i Ko­lu­bar­skog okru­ga, Srp­ske pra­vo­slav­ne cr­kve ...
Ope­lo rat­ni­ku slu­ži­li su sve­šte­ni­ci iz Le­li­ća i Va­lje­va na če­lu sa Lju­bi­sa­vom Adži­ćem, sta­re­ši­nom cr­kve u Va­lje­vu.
- Ne­ka pri­mer na­šeg Sto­ja­di­na bu­de uzor dru­gim, na­ro­či­to mla­dim lju­di­ma ko­ji sti­žu, ka­ko se tre­ba bo­ri­ti za slo­bo­du, za ve­ru, za otadž­bi­nu. Evo i mi, sve­šte­ni­ci, mo­li­mo se za­jed­no sa svi­ma za po­koj tvo­je ve­li­ke, na­pa­će­ne i mno­go­stra­da­le du­še. Ako si ka­kav greh imao, kao mlad čo­vek, ti si taj greh kr­vlju svo­jom is­ku­pio i svo­jim stra­da­njem za­pe­ča­tio. Ne­ma ve­će ce­ne od one ko­ju si ti pla­tio - naglasio je Adžić.
OD hrabrog vojnika Mirkovića, biranim rečima, oprostio se potpukovnik Ljubinko Katić u ime komande Drinske divizije i valjevskog garnizona.
- Ostao si sa svojim starešinom, majorom Milanom Tepićem, kojem si bio, kako je on govorio, desna ruka. Je­dan po­red dru­gog, dva istin­ska ju­na­ka, dva no­va Obi­li­ća - iz dva srp­ska kra­ja po­zna­ta po slo­bo­dar­stvu i ro­do­lju­blju: je­dan iz Ko­mlen­ca pod Ko­za­rom, dru­gi iz Gor­njih Le­sko­vi­ca pod Po­vle­nom, iz kra­je­va po­zna­tih po ju­na­štvu i ljud­skom do­sto­jan­stvu... Ko­li­ko si se ju­nač­ki dr­žao i ko­li­ko si ne­vo­lja i pro­ble­ma za­dao svo­jim ne­pri­ja­te­lji­ma sve­do­či (ža­lo­sna) či­nje­ni­ca da su tvo­ji po­smrt­ni osta­ci is­po­ru­če­ni po­ro­di­ci i tvom rod­nom kra­ju, po­sle go­to­vo če­ti­ri go­di­ne od tvo­je ju­nač­ke po­gi­bi­je, jer te se ne­pri­ja­telj i mr­tvog pla­šio.
Govorio je i predsednik Odbora za sahranu Veroljub Lazarević, potpredsednik valjevske opštine, potom Nebojša Andrić ispred boraca rata 1991-1992, Ljiljana Bulatović u ime Udruženja novinara Srbije i Marko Ručnov, pisac knjige o majoru Milanu Tepiću, koji je izgovorio pesmu ispevanu u spomen velikom vojnikovom delu.
Nad gro­bljem u Gor­njim Le­sko­vi­ca­ma, potom je za­vla­dao ta­jac. Za­čula se od­seč­na voj­nič­ka ko­man­da, škljo­ca­nje za­tva­ra­ča na pu­ška­ma, a za­tim, gr­mlja­vi­na puc­nja. Tri pu­ta Sto­ja­di­nu Mir­ko­vi­ću, vo­za­ču oklop­nog tran­spor­te­ra i ni­šan­dži­ji, ko­ji je slav­no pao za od­bra­nu otadž­bi­ne - u ČAST.
(Nastaviće se )