Odložena počast

ZA is­po­lje­no ju­na­štvo i od­luč­nost u od­bra­ni otadž­bi­ne ma­jor Te­pić, ubr­zo je od­li­ko­van naj­vi­šim od­lič­jem - or­de­nom narodnog he­ro­ja.
Voj­nik Sto­ja­din Mir­ko­vić, de­vet­na­e­sto­go­di­šnjak, po­smrt­no je, tek 31. 12. 1999. go­di­ne, od­li­ko­van or­de­nom za za­slu­ge u obla­sti od­bra­ne i bez­bed­no­sti pr­vog ste­pe­na. Zar je osam godi­na tre­ba­lo nad­le­žni­ma da do­ne­su od­lu­ku o od­li­ko­va­nju? Zašto ni­je od­li­ko­van or­de­nom na­rod­nog he­ro­ja, iako su to zdušno pred­la­ga­li: op­šti­na Va­lje­vo, va­ljev­sko Udru­že­nje bo­ra­ca od 1990. go­di­ne, gra­đa­ni, Udru­že­nje rat­nih do­br­o­vo­lja­ca 1912-1918. i drugi.
U obra­zlo­že­nju iz tadašnjeg voj­nog ka­bi­ne­ta pred­sed­ni­ka Repu­bli­ke se, iz­me­đu osta­log, na­vo­di: „Vaš pred­log da se imeno­va­ni post­hum­no od­li­ku­je or­de­nom na­rod­nog he­ro­ja svestra­no je raz­mo­tren pri če­mu je oce­nje­no da je na­ve­de­no od­li­ko­va­nje ade­kvat­no de­lu ko­je je uči­nio.“
Tom od­lu­kom je sta­vlje­na tač­ka na sve ini­ci­ja­ti­ve da se delo voj­ni­ka Sto­ja­di­na Mir­ko­vi­ća vred­nu­je or­de­nom na­rod­nog he­ro­ja.
Sto­ja­di­no­va maj­ka Ani­ca pri­mi­la je za svog si­na zna­čaj­no pri­zna­nje iz va­ljev­ske op­šti­ne, naj­vi­še ko­je op­šti­na mo­že da do­de­li: Sep­tem­bar­sku na­gra­du Va­lje­va. I to je sve.
Međutim, u Va­lje­vu, se­lu Gor­nje Le­sko­vi­ce, me­đu bor­ci­ma posled­njeg ra­ta, svi su zdu­šni u konstataciji: Mir­ko­vi­će­vo he­roj­sko de­lo ni­je ade­kvat­no ve­ri­fi­ko­va­no, iz­o­sta­la su i druga za­slu­že­na pri­zna­nja.
U GORNjIM Le­sko­vi­ca­ma, ži­vot se na­sta­vlja. Maj­ka Ani­ca već go­di­na­ma ne ski­da cr­ni­nu, li­ce joj od bo­la usa­hlo, pre­ra­no se po­ja­vi­le bo­re, ko­sa po­če­la da se­di, le­đa se po­vi­ja­ju... Na­vi­kla od ma­le­na na sve­ko­li­ke mu­ke, otre­si­ta gor­šta­ki­nja zna da mo­ra da ži­vi: za starijeg sina Do­bri­vo­ja i za svo­je unuči­će Mi­lo­ša i Mi­li­cu... On je zaposlen u Valjevu, ali redovno posećuje i pomaže koliko može.
I danas, posle deceniju i po, Anica se živo seća svakog detalja:
- U ka­ra­va­nu je bi­lo osam­na­est maj­ki ko­je su tra­ži­le de­cu. Ja pi­tam za mog Co­la, a oni iz­vo­de po ne­ko­li­ko njih da ih pre­po­zna­jem i od­mah vra­ća­ju na­trag. Ja ću­tim i stre­pim. Na kra­ju iz­ve­do­še jed­nog mla­di­ća iz Ba­njalu­ke, on mi u pro­la­zu do­ša­nu: „Sto­ja­din je po­gi­nuo“. Kad sam to ču­la za­va­pim: Pa, daj­te mi ga i ako je po­gi­nuo! Oni ću­te, ni­šta ne od­go­va­ra­ju. Opet mi­slim, to je mo­žda pro­vo­ka­ci­ja, moj Co­le je živ, ali za­ro­bljen, pa ne­će da mi ka­žu...
JEDNOG da­na stiže te­le­gram. Neki starešina Sta­nić mi kaže: „Tvoj sin je mo­gao da po­beg­ne, ali ni­je hteo“. Mno­go su me po­go­di­le te re­či. Ja mu od­go­vo­rim - na za­kle­tvi su rekli: ako tre­ba i ži­vot daj za od­bra­nu ze­mlje. I dao je!
- U ka­ra­va­nu ko­ji je tra­gao za voj­ni­ci­ma na ra­ti­štu u Hrvat­skoj... Bio je i Radisav. Bi­lo je te­ško pu­to­va­ti, uvedu nas na neke puteve, pa ospu va­tru pre­ko auto­bu­sa, da bi nas, valj­da, za­stra­ši­li, ka­ko bi od­u­sta­li - seća se Radisav. - U op­šti­ni Va­lje­vo, na sed­ni­ci Skup­šti­ne, po­sta­vio sam od­bor­nič­ko pi­ta­nje i tra­žio od­go­vor. Vi­še pu­ta smo pokreta­li inicijative pre­ko ra­znih in­sti­tu­ci­ja ini­ci­ja­ti­vu za raz­me­nu.... Da­ni su se sme­nji­va­li, za­mr­še­na si­tu­a­ci­ja se ni­je ras­pli­ta­la. Sve dok jed­nog da­na ni­je sti­gao te­le­gram sa VMA, u koje­e ih dok­tor Zo­ran Stan­ko­vić oba­ve­šta­va da je te­lo Sto­ja­di­na Mir­ko­vi­ća do­pre­mlje­no u tu usta­no­vu, da je iz­vr­še­na ob­duk­ci­ja, pa je po­treb­no da ne­ko od rod­bi­ne do­đe, identifiku­je po­gi­nu­log i pre­u­zme po­smrt­ne ostat­ke.

(Nastaviće se)