Svetac ispod Anda

MIT o Čeu Gevari nije se predavao ni onda kada je počelo otkopavanje njegovih zemnih ostataka. Otima se da bi ljudi mogli da ga traže i sreću u dalekim prašumama Bolivije, u klancima nebeskih Kordiljera, koji natkriljuju lanac latinoameričkih zemalja između Pacifika i Atlantika.

Kad su otkopavanja i potraga za Čeovim kostima bili odmakli, među ljudima koji su na tome radili, pojavile su se sumnje da ih je general Vargas, možda, obmanuo, da je to učinio iz želje da se na Čeu i on proslavi, ili jednostavno zbog toga što je i on, u poodmaklim godinama, počeo da fantazira.

- Ljudi, verujte mi - vapio je stari general. - Pa, ja sam one noći bio tamo.

A onda se, kada je operacija bila pri samom kraju, u javnosti pojavio još jedan general - Gari Prado, koji je u vreme likvidacije gerilske grupe Čea Gevare, bio poručnik. On je onih oktobarskih dana 1967. komandovao jedinicom koja je zarobila ranjenog Čea Gevaru. Prado je bio prvi bolivijski oficir koji je saslušao i identifikovao kubanskog gerilca.

- Nemojte gajiti iluzije - izjavio je on. - Telo Čea Gevare nije u zemlji. Njegovi posmrtni ostaci su spaljeni, a njegov pepeo razasut po planinama.

To je ista verzija koju je izneo i ondašnji predsednik Bolivije Barijentos.

O smrti i "sahrani" Čea Gevare, kružile su godinama neverovatne priče.

Jedna od njih jeste da je Čeu onda bila i glava odsečena i da je, zamotana u crno platno, poslata u laboratoriju Cije, u Vašington, na ispitivanje.

BIVŠI bolivijski komandos - "zelena beretka" Pedro Lejo, ispričao je novinaru meksičkog lista "Sijempre" da je on bio dželat koji je odsekao i ruke i glavu Čeu Gevari. Njegovo svedočenje je jezivo:

- Dok sam se pripremao da to uradim, morao sam da stavim nekakvu krpu preko Čeovih otvorenih očiju. Prosto sam osećao da me gleda... Šake sam mu odsekao odmah iza zgloba. Odsečenu glavu zamotao sam u nekakvo crno platno i sve to stavio u veliku staklenu posudu sa formalinom. Predao sam sve to mom šefu, a on je "paket" prosledio Felisku Ramosu, agentu Cije.

I priča medicinske sestre Suzane Osinage nije ništa manje jeziva. Ispred bolnice u Valje Grande, odmah pored perionice, ispred koje je bio izložen Čeov leš, otvorila je malu radnju za prodaju suvenira za turiste koji tu stižu, sledeći "Čeovu turu". Već godinama ponavlja i prodaje svoju priču:

- Bila sam bolničarka ovde, kada su doneli leš Čea Gevare. Jednog lekara i mene su odredili da se staramo o lešu, odnosno da ga pripremimo za pokazivanje novinarima i meštanima. Oprali smo ga šmrkom iz gumenog creva. Vojnici su ga izneli na nosilima i položili na betonsku platformu ispred perionice. Tu je bio izložen nekoliko časova. Posle su ga vratili u mrtvačnicu radi obdukcije. Pored nas, osoblja iz bolnice, bilo je tu i drugih ljudi. Naredili su da mu odsečemo ruke iznad šaka. To je urađeno. Neko je rekao: "A šta da radimo sa Čeovim srcem? Da ga izvadimo i da ga sačuvamo? A šta će nam!?" I ostavili smo ga...

Uz priču o Čeovom srcu, koja svakog puta ima neki novi detalj, Suzana Osinaga proda zabezeknutim turistima i neki od svojih suvenira.

STANOVNICI Valje Grande i seljaci iz okolnih sela i dalje sumnjaju da su pronađene Čeove kosti. Njima je teško palo to prekopavanje.

U tim krajevima, Če je, maltene, postao svetac.

Lokalni hroničari i retki namernici, zabeležili su da su u zabitim selima starice palile sveću za dušu Čea Gevare i molile se.

- Dušice moja, Če, spasi meni sirotoj moju kravicu...

Pre nekoliko godina, starija žena iz okoline sela La Igera, onog u kojem je Če ubijen, ispričala je lokalnom novinaru šta joj se desilo:

- Nailazi Če preko planine. Poznala sam ga, kako da nisam. Velika mu brada i duga kosa, a oči svetle kao nebo. Ja stala, gledam i krstim se. A on mi kaže. "Ispod ove stene ima vode". Nema, gospodine, odgovaram ja, a on opet veli: "Ima, ima". I ode. Sutradan, naiđem opet pored one stene, a ispod nje izvire voda...

Turistički radnici iz Valje Grande otvorili su pre nekoliko godina "Čeov put", koji vodi od Valje Grande do sela La Igera i one sirotinjske škole, na čijem je zemljanom podu Če Gevara proživeo svoje poslednje trenutke. To je jedini vidljiv trag Čeove gerile u Boliviji.

DVA dana uoči tridesete godišnjice Čeovog pogubljenja, u varoši Valje Grande javio se jedan novi svedok - Marselino Kardenas, bivši vojnik bolivijske armije, koji je u vreme događaja u Valje Grande, 8. i 9. oktobra, bio stražar pored Čeovog leša.

- To što su iskopali - kaže on - to nisu Čeove kosti. Ja to znam bolje od drugih, jer sam na straži čuvao Čeov leš, a znam da su još jednom gerilcu bile odsečene šake.

Seljaci iz La Igere i okoline Valje Grande, kada su čuli za tu izjavu, počeli su da se krste, zahvaljujući Bogu što im je poslao tog vojnika Kardenasa kao dar neba.

Meštani varoši Valje Grande i indiosi iz La Igere i dalje su uvereni da kosti svetog Ernesta leže u njihovoj drevnoj zemlji i da ih niko ne može iskopati iz utrobe Anda.

- I meni se čini da je još tamo - kaže učiteljica u penziji Hulija Kortes, "poslednja žena" u životu Če Gevare. To je ona lepa devojka, koja je u prepodnevnim časovima, 9. oktobra 1967. godine, ušla u onu prašnjavu i okrvavljenu školsku učionicu, u kojoj je, prislonjen uza zid, ranjen i nemoćan ležao Če Gevara. Ona je bila učiteljica u toj školi. Kapetan Prado i agent Cije Feliks Ramos dozvolili su joj da Čeu donese šolju tople supe.

- Uzeo je samo dva-tri gutljaja - priseća se Hulija.

Hulija je izašla iz učionice, uzbuđena i prestravljena. Memljiva prašina iz školske učionice mirisala je na smrt. Ostala je sa strane u dvorištu, gde je bilo još meštana.

A onda su odjeknuli pucnji. Izneli su leš Gevare, ispred škole, na sunce.

- Bio je prelep i u smrti - kaže učiteljica, u čiji se život takođe uvukla tragična sudbina slavnog geriljerosa.

(Nastaviće se)