Ernesto postaje Če

ČE Gevara se rodio u argentinskom industrijskom gradu Rozario 14. juna 1928. godine.

Otac Ernesto Gevara Linč, arhitekta po struci i konstruktor po zanimanju, pripadao je argentinskoj oligarhiji. Pamte ga kao veselog i komotnog čoveka, koji se zanosio velikim idejama i fantastičnim projektima, ali se ne bi reklo da se satirao od rada. U njegovim žilama je tekla španska i irska krv.

Selija de la Serna, Čeova majka, bila je jedna od najlepših i najbogatijih udavača u Argentini, španskog porekla i po muškoj i po ženskoj liniji.

Dve godine posle Čeovog rođenja, roditelji su ustanovili da Ernesto boluje od astme. Svi pokušaji lečenja su bili bezuspešni, pa je porodica, na sugestiju lekara, odlučila da se odseli iz vlažnog Buenos Ajresa, gde su se nastanili posle sklapanja braka. Odselili su se u Kordobu, u varoš Alta Grasija, duboko u unutrašnjosti zemlje, gde je Ernesto ređe dobijao napade astme.

U Kordobi je Gevara završio gimnaziju, bavio se sportom koliko je mogao, a onda se porodica, kada je Čeu bilo 19 godina, ponovo vratila u Buenos Ajres, da bi on upisao medicinski fakultet.

U to vreme, Ernesta su pozvali na regrutaciju. Nalaz vojne komisije je bio da je taj mladić delikatnog zdravlja, sa hroničnom astmom, nesposoban za vojnu službu.

Tako je zbog nesposobnosti oslobođen vojne obaveze čovek koji će postati najslavniji gerilac 20. veka i revolucionar od kojeg će drhtati režimi Latinske Amerike.

U to vreme, bračni par Gevara nije više bio na okupu. Razdvojili su se, pa je Če živeo sa majkom, za koju je inače bio više vezan, možda i zbog toga što je i likom i karakterom bio u domenu njenog genetskog sklopa. Otac je otišao da živi sa drugom ženom.

TADA već, za vreme studija, počeo je da dolazi do izražaja nemirni i pomalo avanturistički duh mladog Gevare. Kao student, zajedno sa svojim školskim drugom Albertom Granadom, obišao je dobar deo Argentine i Latinske Amerike.

Poslednji ispit na medicinskom fakultetu položio je 11. aprila 1953. godine. Diplomirao je, ipak, na vreme, sa nepunih 25 godina. Gevara je telefonom javio radosnu vest roditeljima. Selija je zaplakala od radosti, a otac, kojem su poslovi išli sve lošije, već tog istog dana je video svog sina u lekarskom mantilu u jednoj od uglednijih bolnica u gradu.

"Moja radost je", zapisao je Gevara-otac, "bila velika, ali je kratko trajala. Ernesto mi je saopštio da opet kreće na put, ovog puta na veliku 'severnu turneju' koja će obuhvatiti maltene sve zemlje Latinske Amerike na obali Pacifika."

U La Pazu, gde će ostati više od msec dana, Če je sreo Argentinca Rikarda Roha, mladog advokata, koji je iz Argentine zapravo pobegao.

Brzo su se sprijateljili. "Kad sam ga prvi put video", zapisao je Roho kasnije u svojoj knjizi "Moj prijatelj Če", "Gevara me uopšte nije impresionirao. Bio je ćutljiv, radije slušao i pitao, nego što je govorio. U ono vreme jedino što nas je povezivalo bila je činjenica da smo obojica bili bez novca..."

Prijateljstvo je ipak sklopljeno, i veoma je moguće da je Roho, kao iskusniji "levičar" izoštrio Gevarine "revolucionarne nagone", i da ga je, ipak, zaintrigirao da se domogne Gvatemale gde su se dešavale "nove i interesantne stvari". Tamo je mirisalo na revoluciju, govorilo se onda u levičarskim krugovima i među mladim ljudima Latinske Amerike.

NEGDE potkraj oktobra 1953. Gevara je stigao u Gvatemalu, zemlju koja je vrila od nemira i straha da će Amerikanci tamo vojno intervenisati.

Gvatemala je onda preživljavala ozbiljne revolucionarne potrese i promene, mada stvarne revolucije nigde nije bilo. Ta vrenja i žestoki pritisci iz Vašingtona na reformistički režim Hakoba Arbensa, privukli su u Gvatemalu nemali broj latinoameričkih levičara, mladih ljudi, intelektualaca i potajnih revolucionara.

Mladi, šarmantni i buntu skloni Argentinac Ernesto Gevara brzo se uklopio u te krugove koji su ga rado prihvatili.

Tada su i počeli da ga zovu Če. Tako, inače u Latinskoj Americi i u Španiji često zovu Argentince, zbog one njihove tako česte uzrečice i poštapalice "če", koja znači i puno i malo.

Argentince po tome najlakše i prepoznaju. U njih, to "če" je neizbežna poštapalica u svakodnevnom govoru. Oni nju koriste za oslovljavanje sagovornika, za predah, za sopstvenu identifikaciju, za pozdrav.

"Escucha, che..." Slušaj, če. Slušaj, drugar. Slušaj, ortak...

Tako je argentinsko "če" u slučju Ernesta Gevare, postalo Če i ubrzo se pretvorilo u njegovo lično ime koje će steći svetsku slavu i podstaći pojedine ljude na Zelenom kontinentu, a i van njega, da tu rečcu počnu da nose na majicama i daju je kao lično ime svojoj deci.

I SAM Gevara prihvtio je novo ime i tako je ostalo zauvek.

- Kako da mi se ne sviđa to ime - rekao je jednom prilikom Če Gevara. - Za mene to Če znači nešto najlepše i najznačajnije u mom životu.

Posle pobede kubanske revolucije, kada je postao direktor Nacionalne banke Kube, Gevara se na kubanskim novčanicama tako i potpisivao. Samo sa Če.

Jedino ga njegova majka Selija tim novim imenom Če nije nikad oslovljavala. Za nju, on je ostao Ernesto.

- Kada sam ga prvi put srela, nije me naročito impersionirao, mada je bio zgodan momak. Delovao mi je tako slab i nemoćan. Disao je teško. Čulo se kako iz njegovih grudi izlazi sipljiv i isprekidan zvižduk...

Tim rečima mi je, za vreme jednog susreta u Havani, početkom sedamdesetih godina, ispričala svoje utiske o poznanstvu u Gvatemali sa Ernestom Gevarom Peruanka Hilda Gadea, bivša supruga Če Gevare. Ona nije njegova udovica. Udovica je jedna druga žena - Aleida Marč, Kubanka koju je Če sreo i zavoleo u vreme gerilskog ratovanja na Kubi.

Sredinom juna 1954. u Gvatemalu su iz susednog Hondurasa ušle intervencionističke trupe.

Režim Hakoba Arbensa je srušen. Gevara se sklonio u argentinsku ambasadu, a onda je kao i mnogi drugi seo na voz i pobegao u Meksiko.

Nije pomišljao da se vrati u Argentinu.
(NASTAVIĆE SE)