Susret sa Kastrom

Piše: Borislav Lalić
ČE Gevara nije stigao u Meksiko iz Gvatemale kao "pečeni revolucionar", jer u Gvatemali revolucije nije ni bilo, ali je u njemu sve više sazrevalo uverenje da mu lekarska diploma neće biti životna sudbina.

Tada još nije bio revolucionar po zanimanju, ali jeste po svom temperamentu. Na tu stranu ga je vukla ona genetska žica njegove majke koju nisu bez razloga u Buenos Ajresu zvali Buntovnica, mada se tako nešto, i to još u ono vreme nije moglo očekivati od jedne prelepe, nežne i bogate žene.

Čeu je u ono vreme bilo svega 26 godina. On je u svojoj duši bio pesnik, putnik, pomalo avanturista, tragač za istinom "zelenog kontinenta" i za svojom sopstvenom sudbinom. - On je onda - kaže Gadea - bio revolucionar u srcu.

Gevara i Gadea su, na početku 1955. godine već bili verenici, a uskoro potom će se i venčati.

Jednog dana, Ernesto je stigao u iznajmljenu sobu, u kojoj je živeo sa Gadeom, sav ozaren.

- Idem u Kinu - kazao je i objasnio da će na put krenuti brodom koji odlazi iz meksičke luke "Verakruz" u Šangaj.

- Nisam bila sigurna da će se Če, ako krene preko sveta, ikada više vratiti u Meksiko - kaže Gadea.

Buduća supruga Če Gevare mora da je tih dana, u proleće 1955, osećala više od bilo koga drugog da nemirni duh njenog verenika neće biti lako ukrotiti, i da će on, ako se dohvati Kine, koja je onda inače bila njegova opsesija, krenuti dalje - ka Vijetnamu...

I dok se Če, zajedno sa svojim meksičkim drugom Eduardom Toresom, pripremao za put u Šangaj, u život tog mladog čoveka, igrom sudbine, se umešao jedan nesvakidašnji slučaj i jedan noćni susret, koji će potpuno promeniti njegov život, i od anonimnog i pomalo anemičnog argentinskog lekara, napraviti legendu kontinentalnih razmera.

U julu 1955. Če je obavestio svoju verenicu da će se tog dana kući vratiti kasno.

- Idem da se sastanem sa Kubancima - kazao je. - Biće tamo i Fidel Kastro.

Kastro onda nije bio nepoznat u Meksiku. Za njega je Če Gevara čuo još u Buenos Ajresu. U Gvatemali, za vreme dramatičnih prošlogodišnjih događaja, među levičarima je često pominjano njegovo ime.

Kastro se pročuo po svom samoubilačkom napadu na kasarnu "Monkada", posle čega je osuđen na 15 godina robije.

Napad na kasarnu "Monkada" se, međutim, pretvorio u pravu katastrofu. Većina članova Kastrove ekspedicije je pobijena na licu mesta. Jedan manji broj je pobegao, dok je sam Fidel Kastro, sa još 28 drugara, poslat na robiju. Kastru je tada bilo svega 27 godina. Bio je mlad pravnik, poznat po svom neukrotivom karakteru, briljantan govornik, vrhunski sportista, "buntovnik po rođenju".

MALO je ko onda verovao da će se Kastro ikada vratiti na političku scenu Kube. Međutim, dve godine kasnije, on je izašao iz zatvora. Zakačila ga je opšta amnestija koju je režim Fulgensija Batiste dao za sve političke zatvorenike. Sam Batista, koji će prekasno shvatiti da je to bila kobna greška njegovog života, očigledno da onda nije mnogo držao do opasnosti od Kastra. Mora da je bio poverovao da je tom mladom buntovniku, posle onog šta mu se desilo na "Monkadi" i posle robije, dosta revolucije i zaletanja.

Kastro je odmah po izlasku iz zatvora, preko SAD, otišao u Meksiko. Sa njim je krenuo i brat Raul i nekoliko drugova koji su preživeli "Monkadu".

- Naš otac Anhel - ispričao mi je mnogo godina kasnije Kastrov stariji brat Ramon, direktor jedne farme na Kubi - bio se onda pomirio sa time da je Fidel stavio glavu u torbu i da će za njega teško biti spasa. Žalio je samo zbog Raula. Nije nikako mogao da oprosti Fidelu što Raula vuče za sobom, što će mu negde slomiti vrat.

Kada se domogao Meksika, Kastro je preko štampe poslao poruku režimu u Havani: ne zavaravajte se, ja dolazim što pre budem mogao, da dovršim ono što sam započeo na "Monkadi" i da Kubu oslobodim diktature.

Niko, pa ni sam režim u Havani, nije uzimao ozbiljno te njegove pretnje iz Meksika. Če Gevara jeste.

FIDEL Kastro i Če Gevara sreli su se sredinom jula 1955. godine u kući Kubanke Marije Antonije Gonzales, u srcu Sijudad Meksika. Če je u tu kuću ušao u osam časova uveče, a izašao je iz nje ujutru u zoru. Razgovarali su te noći njih dvojica punih deset časova.

- O čemu? - zapitao sam Hildu Gadea, koja je te noći uzalud čekala da se njen verenik vrati na spavanje.

- Pa, valjda o revoluciji - kazala je ona. - Posle tog susreta više nije pominjao putovanje u Kinu. Bio je drugi čovek. Če je te noći, očigledno, postao član Kastrove ekspedicije za osvajanje Kube. I "fidelista" zauvek.

Gevara je već sutradan, kako se priseća njegova bivša žena, obavestio svog druga Toresa da odustaje od Kine, da nikuda ne ide. Tog istog dana vratio je kartu za brod za Šangaj.

- Sastajali su se bar tri puta nedeljno - priča Gadea. - Če mi nije pričao o tome šta se sprema, ali sam naslućivala da se Kubanci spremaju za pohod na Kubu i da će on ići sa njima. Nisam ga odgovarala, valjda zbog toga što sam znala da u tome nemam nikakve šanse. Onda sam ga već dobro poznavala. Priznajem, u dubini duše, bila sam zabrinuta zbog svega toga. I meni je to onda ličilo na avanturu, ali sam se uzdržavala da o tome govorim.

Če, očigledno, nije sumnjao. On je bio uveren da je, konačno, sreo čoveka koji, ne samo da zna šta hoće, nego je spreman da to šta hoće i uradi.



"MALA MOJA, MAO"
JEDINO što je Čeu ostalo od nesuđenog puta u Kinu, bio je nadimak koji je dao svojoj ćerki Hilditi koja se rodila pre nego će sa Kastrom otići na Kubu.
Sva njegova pisma iz Sijera Maestre, a kasnije i iz sveta, počinjala su:
"Mala moja Mao..."
Če je, očigledno, teško preboleo Kinu i Mao Ce Tunga.
(Nastaviće se)