Na prepad - guverner

Piše: Borislav LALIĆ
FRANCUSKI novinar Viktor Franko, koji je u prvoj godini posle pobede Kastrove revolucije posetio Kubu, prvo je otišao kod slavnog američkog pisca Ernesta Hemingveja, koji je tada živeo i stvarao u okolini Havane i gajio je otvorene simpatije za Kastra još dok je ovaj bio u Sijeri Maestri.

- Šta mi savetujete da vidim na Kubi? - zapitao je izveštač "Frans soara" Hemingveja.

- Potražite Če Gevaru - odgovorio je pisac. - Taj mladić nije Kubanac, ali ga Kubanci smatraju svojim. On je i mene veoma impresionirao i zainteresovao. To je fascinantna ličnost, redak čovek...

Če je na Kubi već bio u svom elementu. Pisao je članke, organizovao novu vlast, putovao po svetu kao novi kubanski ambasador, a u intervalima, kada god je za to bilo mogućnosti, vodio je duge razgovore sa Fidelom Kastrom. Ti razgovori su znali da potraju i po celu noć, kao onaj u Meksiku kada su se prvi put sreli.

U međuvremenu, Če je postao direktor kubanske Centralne banke, što je mnoge iznenadilo, jer je njegovim drugovima i poznanicima bilo teško da zamisle da taj revolucionar, pesnik i pustolov, može sesti u bankarsku fotelju. Ali, seo je, i to na način koji samo Kastru i njemu može da priliči.

Naime, onda se pričalo da je Če sasvim slučajno postao direktor banke.

- Je li to istina? - zapitao je francuski novinar Viktor Franko Čea.

- Jeste - odgovorio je ovaj. - Jednog dana na sednici ministarskog saveta skoro da sam bio zaspao. Bio sam umoran i neispavan, a bilo je i vruće. U jednom trenutku Fidel je zapitao da li među nama ima nekog ko je ekonomista. Meni se učinilo da pita da li je neko od nas komunista. I javio sam se, a da nisam ni znao zašto pita. Fidel je onda rekao da ću ja biti direktor Centralne banke. Trgao sam se, ali bilo je kasno.

- Da li je zaista bilo tako? - insistirao je novinar.

- Možeš slobodno i napisati i ispričati bilo kome da sam ti to ja lično kazao. Bilo je tako.

- A da li ste vi onda bili komunista?

- Jesam, ali nemam nikakvu člansku kartu da ti pokažem. Moraš mi verovati na reč.

TEK, svejedno, iz trezora Centralne kubanske banke počele su da izlaze novčanice sa onim kratkim i karakterističnim potpisom "Če".

Ako se izuzme Kastrov govor odbrane na suđenju posle napada na kasarnu "Monkada" 1953. godine, kubanska revolucija je došla na vlast bez ikakvog definisanog političkog programa i bez određene ideologije.

Kastrov revolucionarni poduhvat sa Sijera Maestre bio je jedna od najbriljantnijih narodnih pobuna u ovom veku, ali teško revolucija u striktnom smislu te reči. To je Kastro i sam priznao kada su njegovi "barbudosi" pobedonosno ušli u Havanu.

- Revolucija tek sad počinje - rekao je on.

Če se u tom periodu pokazao kao glavni teoretičar kubanske revolucije. On je jedini, izgleda, bio u stanju da iz maratonskih razgovora, koje je vodio sa Kastrom, izvuče suštinske ideje i svemu tome da teoretsko objašnjenje i pisanu formu.

Već u prvoj godini posle revolucije, Če je publikovao svoje prvo teoretsko delo "Gerilsko ratovanje". Polazeći od iskustava kubanske revolucije i realnosti Latinske Amerike, za koju je imao najviše razumevanja i saznanja, Če je u tom delu postavio sledeće tri postavke:

- Narodne snage u bilo kojoj zemlji Latinske Amerike mogu da dobiju rat protiv regularne vojske;

- Ne mora se uvek čekati da se steknu svi uslovi za revoluciju. Pobunjeničko žarište, što će reći stvaranje gerilskog pokreta, makar u reduciranim dimenzijama, može biti dovoljno da se ti uslovi stvore i da revolucija krene;

- Kada je reč o Latinskoj Americi, planina, a ne grad, je pravo mesto oružane borbe. Gerila u planinama i džunglama, a ne gradski oružani poduhvati, predstavlja političko-vojnu prethodnicu moguće revolucije - socijalističke, antiimperijalističke i antioligarhijske.

ČE je, kao i Kastro, verovao u latinoameričku revoluciju, isto kao što su obojica bila ubeđena da se na tom kontinentu ništa ne može uraditi bez upotrebe sile.

- Niko ne može sprečiti izvoz jednog primera - rekao je Če Gevara na Interameričkoj konferenciji u Punta del Este. SAD bi to htele, ali primer nije roba pa da se zaustavlja na granici.

Ono šta Fidel Kastro i Če Gevara onda nisu mogli, ili nisu hteli da shvate, to je da kubanska revolucija ne samo da neće izazvati i podstaći nove revolucionarne požare u zemljama Latinske Amerike, nego da će ih baš "zaslugom" svog primera, ukočiti i onemogućiti za jedan duži period.

Kubanska revolucija, naročito kada je sredinom 1961. godine počela da "crveni", izazvala je takva reagovanja i takva strahovanja u Americi da je u Vašingtonu zauzet strategijski i definitivan stav da se ni po kakvu cenu ne sme dozvoliti da se "nova Kuba" igde ponovi na "zelenom kontinentu".

Če Gevara, a naročito Fidel Kastro, će to shvatiti sedam godina kasnije, na primeru "pobunjeničkog žarišta" u Boliviji, koje je ugašeno pre nego je i zapalilo plamen revolucije. U gašenju tog "žarišta" presudnu ulogu je odigrao Vašington, a ne bolivijska armija.

No, svejedno, Če je onda već usmerio svoj pogled prema Andima.



GDE JE ČE?
DOK je Če putovao po svetu kao Kastrov "leteći ambasador", njegova nova supruga Aleida je u Havani rađala decu - sve jedno za drugim. U tih pet-šest godina njihovog braka izrodila ih je četvoro - ćerke Aleidu i Seliju i sinove Ernesta i Kamila.

U međuvremenu on je na Kubi bio direktor Narodne banke, ministar industrije, jedan od Kastrovih prvih vojnih zapovednika, a pre svega teoretičar kubanske revolucije.

Tako je bilo do 14. marta 1965. godine. A onda je Če nestao, kao da je u zemlju propao.
(Nastaviće se)