Oproštajna pisma

Piše: Borislav LALIĆ
     GDE je Če Gevara?
     Tokom 1965. godine, to pitanje je postavljano na Kubi, u Evropi i Latinskoj Americi, a naročito u Vašingtonu, čije su obaveštajne službe činile sve što je u njihovoj moći da mu uđu u trag.
     Na to pitanje odgovor je moglo da da samo desetak ljudi u Havani i, možda jedna mlada, lepa žena Tamara Gutijeres Bunke, koja se te jeseni nalazila negde u Južnoj Americi i koja će se kasnije u svetu pročuti kao Tanja Gerilka.
     Pritešnjen takvom atmosferom, Kastro je na jednom mitingu 28. septembra, u Havani, izjavio pred masom okupljenog sveta:
     "Uskoro ću vam obelodaniti jedan dokument koji nam je stigao od druga Če Gevare i u kojem se objašnjava njegovo odsustvo u poslednjih nekoliko meseci."
     Pet dana kasnije, u pozorištu "Čaplin", u Havani, održavana je prva sednica rukovodstva novoformirane i transformisane Komunističke partije Kube. Predstavljeni su novi Centralni komitet i nova strategija partije.
     Na spisku novih članova CK nije bilo Ernesta Gevare. Niko nije sasvim glasno zapitao zašto ga nema. Oni malobrojni koji su znali, ćutali su, a oni koji nisu ništa znali nisu smeli da pitaju.
     Delegatima je palo u oči da je na tu sednicu došla i Čeova supruga Aleida, što nije bilo uobičajeno.
     A onda je progovorio Fidel, koji je obavestio delegate da mu je stiglo pismo od Čea, da je datirano sa prvim aprilom te iste godine, ali da o njegovom boravištu ne može da govori. Kastro je umesto toga, delegatima, u grobnoj tišini pročitao pismo:

     "Fidele,
     U ovom trenutku sećam se mnogih stvari - kad smo se upoznali u kući Marije Antonije, u Meksiku, kad si predložio da pođem sa vama, i svih uzbuđenja prilikom priprema za taj put.
     Jednog dana su zapitali koga treba obavestiti u slučaju smrti. Svakako, saznanje o takvoj mogućnosti uticalo je na sve nas. Kasnije smo uvideli da je to realnost, da se u revoluciji pobeđuje ili umire (ako je revolucija prava). Mnogi drugovi su tako i pali na putu ka pobedi.
     Danas je sve to manje dramatično zato što smo zreliji. Ali, taj trenutak se ponavlja. Osećam da sam ispunio deo svoje dužnosti koja me je vezivala za kubansku revoluciju na njenom tlu, i sada se opraštam od tebe, drugova, tvoga naroda, koji je i moj.
     Formalno se odričem svih funkcija u nacionalnom rukovodstvu partije, položaja ministra u vladi, čina majora i kubanskog državljanstva. Ništa me više zvanično ne vezuje za Kubu. Jedine veze koje sa njom imam su druge prirode. To su veze koje se ne mogu prekinuti kao što se mogu odbaciti funkcije.
     Sećajući se svoje prošlosti verujem da sam radio dovoljno časno i odano da bih doprineo pobedi revolucije. Moj jedini ozbiljan nedostatak je to što nisam imao više poverenja u tebe od prvih trenutaka u Sijera Maestri i što nisam dovoljno brzo shvatio tvoje osobine vođe i revolucionara...
     Drugi narodi traže moje skromne snage. Ja mogu da činim ono što je tebi uskraćeno zbog tvoje odgovornosti glave i vođe Kube. I došlo je vreme da se rastanemo...
     Izjavljujem još jednom da oslobađam Kubu svake odgovornosti sem one koja proizlazi iz njenog primera. Ako me poslednji čas zatekne pod nekim drugim podnebljima, moje poslednje misli biće upućene ovom narodu, a posebno tebi.
     Nije mi žao što svojoj deci i ženi ne ostavljam nikakvo materijalno bogatstvo. Srećan sam što je tako. Ništa i ne tražim za njih, jer znam da će se država pobrinuti za njihovo izdržavanje i školovanje...
Stalno napred ka pobedi. Patria o muerte. Domovina ili smrt.
     Grlim te sa revolucionarnim žarom.

Če".

     U SALI je i dalje vladao muk. Ljudi su sada znali da je Če živ, mada je za većinu njih ostalo dosta neodgonetnutih pitanja. Kuda je otišao, gde sada to diže revoluciju, šta će od toga ispasti, može li to Kubu dovesti u nevolje.
     Kad je Kastro, one noći 3. oktobra 1965. godine, u teatru "Čaplin" pročitao Čeovo oproštajno pismo, koje je bilo neka vrsta njegovog testamenta, bilo je jasno da je Če otišao na daleki put bez povratka, ali su mnoga pitanja ostala bez odgovora.
     Zašto je otišao, kuda je otišao, zar je morao da ode?
     Po slavi, prestižu i ugledu, Če je bio druga ličnost kubanske revolucije, odmah posle Fidela. U realnoj vlasti možda je ispred njega jedino bio još Fidelov mlađi brat Raul i niko više. Dakle, nije bio zapostavljen, nije bio suvišan.
     Če je na Kubi ostavio petoro dece - jedno iz prvog i četvoro iz drugog braka, suprugu Aleidu, drugove, Fidela, ministarsku fotelju. Jedino je sa sobom poneo kutiju tompusa marke "montekristo".
     Nije stigao, ili nije mogao, ili nije smeo, ni majci svojoj da se javi, onda kada je ona umirala.
     ISTINA, njegovo pismo roditeljima, pisano u vreme kada je sačinjeno i ono Kastru, dirljivo i bolno, možda više od svega drugog šta je Če napisao i ostavio za sobom kao poruku, objašnjava njegovu prirodu i razloge njegovog odlaska sa Kube.

     "Dragi moji", piše Če roditeljima.
     "Još jednom osećam u petama rebra Rozinanta, opet jezdim drumom sa štitom u ruci.
     Gotovo pre deset godina pisao sam vam jedno drugo oproštajno pismo. Koliko se sećam, žalio sam se što nisam bolji vojnik i bolji lekar. Da budem lekar, to me više ne interesuje; a nisam loš vojnik.
     U suštini se ništa nije izmenilo, izuzev što sam mnogo svesniji - moj marksizam je pustio korene i pročistio se. Uveren sam da je oružana borba jedino rešenje za narode koji se bore za slobodu, a ja sam dosledan u svojim uverenjima. Mnogi će me nazvati avanturistom. Ja to i jesam, ali druge vrste - jedan od onih koji rizikuju sopstvenu kožu da bi dokazali svoja ubeđenja.
     Moguće je da je ovo kraj. Ja ga ne tražim, ali i to spada u domen logične verovatnoće. Ako se tako desi, šaljem vam svoj poslednji zagrljaj.
     Veoma sam vas voleo, samo nisam znao kako da izrazim tu svoju ljubav. Krajnje sam krut u postupcima i mislim da me ponekad niste razumeli. Nije me bilo lako ni razumeti. Ipak, molim vas, verujte mojim rečima danas.
     Pomislite ponekad na ovog malog vojnika sudbine dvadesetog veka. Poljubac svima od vašeg tvrdoglavog i grešnog sina
Ernesta."
(Nastaviće se)