Beli Tarzan - crna Afrika

Piše: Borislav LALIĆ
     POSLEDNJE pojavljivanje Če Gevare pred kubanskom javnošću desilo se 14. marta 1965. godine. Toga dana posle podne stigao je sa dugog putovanja po Africi i Evropi na aerodrom "Hose Marti", kraj Havane. Dočekali su ga Fidel Kastro, njegov brat Raul i predsednik Osvaldo Dortikos.
     Taj snimak sa dočeka, bila je poslednja fotografija njegovog boravka na Kubi.
     Pre povratka sa tog puta, Če se zanosio idejom da ide u Argentinu i da tamo, u zemlji svog rođenja, započne revolucionarnu borbu za oslobađanje "zelenog kontinenta". Argentina je imala gerilskih tradicija, velika je država i bilo kakav revolucionarni poduhvat u toj zemlji, morao bi imati kontinentalne razmere. Kastro za to nije hteo ni da čuje. Kočile su ga u tome dve stvari: odbojna reakcija Moskve i strah od neuspeha. Zato je Čeu ponudio Kongo, što je ovaj na kraju i prihvatio. A kad je prihvatio, onda se svesrdno usmerio na pripreme.
     Ništa ga više u toj nameri nije moglo pokolebati, pa čak ni upozorenje egipatskog predsednika Nasera, koji mu je za vreme boravka u Kairu skrenuo pažnju da bi bilo jako opasno da se upušta u takvu avanturu i da u Africi "izigrava belog Tarzana".
     Kad se tih dana iz Buenos Ajresa javila njegova majka Selija, rekli su joj da je Če otputovao na jug kubanskog ostrva, da tamo osniva nekakvo preduzeće i da se uskoro neće vratiti.
     I neće, niti će ga ikada više čuti i videti.
     Daleko od očiju javnosti, Če je tih dana negde u unutrašnjosti ostrva počeo da se priprema za "afričku avanturu". Skinuo je uniformu, ošišao kosu i bradu, izmenio lik i promenio ime. Sada se zvao Ramon Benitez. To ime je bilo na svim njegovim dokumentima.
     NE zna se tačno kada je Če krenuo na put, ali je prilično izvesno da je to bilo u zoru, 1. aprila 1965. Odleteo je za Moskvu, da bi preko Kaira nastavio put za Dar es Salem, odakle će se preko jezera Tanganjika prebaciti na istočnu obalu, u Kongo, i pridružiti tamošnjim ustanicima.
     Če je 23. aprila stigao na obalu jezera Tanganjika i tu je bio njegov prvi kontakt sa kongoanskim gerilcima, koji su se borili protiv Čombea.
     Prvi utisci, a tako će ostati do kraja, bili su poražavajući. To je bila razbijena "vojska". Njihove vojne vežbe, ispričali su kubanski saputnici Čea, bile su plemenski rituali, na kojima je bilo najviše pokliča i udaranja bosim nogama o prašnjavo tle.
     "Nisu voleli disciplinu", napisao je u jednom pismu Kastru Če. "Kad sam im rekao da će obuku obavljati na licu mesta, bili su razočarani. Hteli su da idu na obuku na Kubu, ili u Kinu, tamo gde je sve plaćeno, komforno i bezbedno, gde se dobro jede, ima pića i žena. Kad sam za vreme usiljenih marševa zahtevao da nose hranu, odgovarali su osorno da nisu mazge i da neće da nose. Neki od ustaničkih vođa", pisao je Če, "dolazili su kod mene da prijave da imaju trupe od 1.000 i 2.000 vojnika, a kasnije se ispostavilo da nemaju nikog".
     Niko tada nije znao da je Če Gevara u Kongu.
     KRAJEM maja u Dar es Salem stiže Osmani Sijenfuegos, njegov bliski prijatelj i saborac sa Sijera Maestre. Doneo mu je tužnu vest: njegova majka Selija, koja je mesecima pokušavala da ga čuje, umrla je u Buenos Ajresu 18. maja.
     Če je to teško primio. Ali, gerila se nastavljala.      Shvatajući da Čeu treba pomoć i veća podrška, Fidel je početkom septembra u Kongo poslao dvojicu svojih i Čeovih bliskih saradnika - Mela i Aragonesa.
     Če je sve više shvatao da se revolucija Kongu ne može nametati sa strane, da je potrebna vatra iznutra.
     A onda je, pored nekoliko vojnih poraza, usledio novi udarac. Kubanski ambasador u Dar es Salemu Pablo Ribalta obavestio ga je da mu je vlada Tanzanije saopštila da, shodno odluci Organizacije afričkog jedinstva (OAJ), Kubanci više ne mogu uživati gostoprimstvo Tanzanije i da moraju odmah, do poslednjeg, da napuste teritoriju te zemlje.
     To je bio početak kraja Čeove afričke avanture.
     ČE je 4. novembra, kada je već bilo izvesno da se Kubanci moraju povući iz Konga i Tanzanije, dobio od Kastra depešu u kojoj se insistira na sledećem: ako se više ništa ne može uraditi, preduzmi povlačenje.
     Če je bio na velikim mukama. Nije mu se vraćalo na Kubu. Tamo je Kastro još 3. oktobra pročitao njegovo oproštajno pismo, kojim se on odriče svih funkcija i kubanskog državljanstva. Teško prihvata propast misije, kojoj je toliko bio posvećen. Hoće da ostane.
     Če o tome 21. novembra, kada su čamci prispeli na obalu jezera Tanganjika da prihvate Kubance, obaveštava Aragonesa i Fernandesa Mela. - Ja ostajem - kazao je. Bili su zapanjeni i prvi put otkako su sa njim u Africi, žestoko su reagovali.
     Fernandes Mel je od besa tresnuo svoj sombrero o zemlju, a Aragones, takođe uzbuđen, obratio se Čeu:
     - Slušaj me, Gevara, ja sam ovde sledio bez pogovora sve šta kažeš. Nisam diskutovao ni o jednoj tvojoj odluci, a bilo je razloga za raspravu. Ali, ovog puta te neću poslušati i nemoj slučajno da mi kažeš, niti da mi narediš da odavde odem bez tebe...
     Če je ćutao. Ništa nije odgovorio. Ali, nije bilo sigurno da će krenuti.
     Čamci su bili na obali i počelo je ukrcavanje. Če je opet mrmljao da ne ide. A onda je na scenu stupio zapovednik operacije evakuacije Kubanac Čanga, koji je nosio ratno ime Louton.
     - Nema ostajanja - rekao je Čeu odsečnim glasom. - Neprijatelj koji će uskoro stići na obalu, masakriraće koga god ovde nađe. Imam naredbu da ne dopustim da vas masakriraju. Poštujem vas i izvršavam sva vaša naređenja, ali ja sada ovde izvršavam jedno drugo naređenje, ono druga Fidela, i ako bude nužno, ja ću vas vezati i tako vezanog uneti u čamac...
     Ovaj dramatični dijalog na obali jezera Tanganjika zabeležio je meksički novinar Horhe Kastanjeda, koji je imao priliku da razgovara o tome sa očevicima, pa i sa samim Aragonesom i Fernandesom.
     Tako je u predvečerje, tog 21. novembra, grupa od oko 100 Kubanaca zajedno sa Čeom zaplovila preko jezera Tanganjika.
     Da li se u tim trenucima, usamljen na obali jezera, setio one Naserove opaske o "belom Tarzanu u crnoj Africi"?
(Nastaviće se)