Ni očima ne veruju

NEDELjA, 8. oktobar 1967. Još se nije razdanilo. Selo La Igera još se nije izvuklo iz sna i izmaglice.

Stražar ispred šatora poručnika Pereza naglo se trgao. Nekakva silueta, kao utvara, primicala se šatoru.

- Stoj! Ko ide? - komandovao je stražar.

Pred njim je sada već stajao snužden seljak indios Pepe Erera.

- Naredniče - progovorio je - donosim važne vesti. Hoću odmah da vidim komandanta...

Stražar je pozvao poručnika Pereza. Tek je pet časova. Selva je još pod izmaglicom.

- Šta je, dođavola - pita pospani poručnik, primičući se indiosu.

- Gerilci su prošli preko moje zemlje, moj poručniče - kazao je Erera.

- Kako znaš da su gerilci?

- Video sam ih kako koračaju preko moje njive pod krompirom. Prema mesecu sam mogao da vidim njihove puške i njihove brade.

- A gde je tebi kuća?

- Tamo kod kanjona Ćuro. Ima odavde oko šest kilometara. Moja kuća je poslednja pre ulaska u taj kanjon.

- I kud su otišli?

- Ušli su u kanjon i tu ostali da se odmaraju. Mislim da su se zaputili klancem pored Ćura.

Poručnik Perez se zamislio. Ovo postaje ozbiljno. U svega 24 časa dve dojave o prisustvu gerilaca. Tu nešto ima.

Rekao je indiosu da ostane, a onda je naredio pripreme za pokret. Pod njegovom komandom je 80 "zelenih beretki". To je mobilna i specijalizovana jedinica. Ali, Perez se pribojava svojih vojnika. U njegovoj vojsci postoji strah od gerilaca i od samog pomena imena Če Gevara.

DOK se trupa pripremala za pokret, Perez je radio-vezom stupio u kontakt sa svojim prvim pretpostavljenim komandantom "B" bataljona, kapetanom Garijem Pradom. On je, takođe, u tom rejonu, sa jedinicom koja ima skoro 100 ljudi.

Nešto posle deset, vojska je stigla u naznačenu zonu. Prvo su prošli pored njive pod krompirom indiosa Erere iz sela Pampa del Trigal, a onda su njegovi vojnici, pored kanjona Ćuro, krenuli u izviđanje i opkoljavanje celog klanca.

Dan se primicao podnevu. Gerilska grupa Če Gevare još je bila na tom terenu. Negde oko 13 časova, Gevarini ljudi su primetili vojnike, ali nisu pucali. Če je rekao da ga vojnici do noći, možda, neće ni otkriti.

Nešto posle 13 časova, jedan od izviđača "zelenih beretki" zanemeo je kao paralizovan. Video je gerilce. Bio je to prvi put da ih vidi uživo, a u planinama je više od pola godine.

Kad se povratio, viknuo je.

- Eno ih, video sam ih...

I grozničavo je počeo da puca iz svoje automatske puške, ne čekajući nikakvu komandu.

Uzbunili su se i ostali. Zapraštala je paljba iz raznih pravaca. Mitraljeski rafali su kidali grane selve, usnule u zelenilu i spokoju. Vojnici su u manjim grupama počeli da se spuštaju sa prevoja i da zalaze dublje u klanac gde se nalazila Čeova gerilska grupa, sastavljena od svega 17 ljudi.

Pale su prve žrtve na jednoj i na drugoj strani. Sada više nema taktiziranja, čekanja i nadanja, osim u sopstveno oružje. Oko stitinu "zelenih beretki" osvajaju metar po metar klanca kod kanjona Ćuro, pucajući besomučno u pravcu gerilaca i na sve što se mrda.

PROŠLO je pola časa od prvog pucnja. Iznad klanca se diže dim od puščane vatre.

Četvorica izviđača iz redova "zelenih berekti" zalegli su iza ivice klanca i osmatraju situaciju. Odjednom, primetili su da se ka njima primiču dvojica gerilaca. Jedan je ranjen u nogu, jedva ide. Onaj drugi ga pridržava i vuče za sobom iz sve snage, držeći u levoj ruci svoju automatsku pušku. "Zelene beretke" su se pritajile, čekajući da im se gerilci približe.

Kad su se primakli na nekoliko metara, četvorica "zelenih beretki" su se isprečili ispred njih, kao da su iz zemlje iznikli.

- Stojte, ili pucamo - podviknuli su vojnici, držeći puške na gotovs.

Gerilci su stali. Onaj što je vukao ranjenika, pokušao je da podigne pušku, ali je usledila nova komanda.

- Ruke uvis, ili pucam!

Gerilac je ispustio pušku iz ruke. Onaj drugi, kojeg je vukao i koji je bio ranjen u desnu nogu, tada je progovorio:

- Ne pucajte, vojnici, ja sam Če Gevara...

Stajali su jedni naspram drugih. Vojnici se nisu pomerili. Nisu znali šta da kažu i šta da rade.

Če je još držao svoju pušku u ruci, ali za kaiš i spuštenu do zemlje. Imao je ruksak na leđima. Bio je zarastao u dugu kosu i bradu.

Četvorica vojnika koji su zarobili Čea tek tada su počeli da shvataju šta im se desilo. Tek kasnije će se neki od njih prisetiti šta im se u tim trenucima dešavalo, šta im je Če govorio, šta su oni njemu kazali. Bila su to maštovita sećanja u kojima je svako, bio to makar anoniman vojnik, tražio za sebe kakvo-takvo mestašce protagoniste istorije.

Če je u tim trenucima sedeo na zemlji. Imao je na sebi sivomaslinastu gerilsku bluzu, pantalone zelenkasto-bež boje i nekakve terenske cipele, koje su ličile na seljačke opanke. Krv je još tekla iz rane na listu njegove desne noge.

Kapetan Prado se pojavio nešto kasnije. Stao je ispred Če Gevare i nije znao odakle da krene. Ovo je bio tenutak njegove karijere. I malo više od toga. Pribrao se:

- Vi ste Če Gevara? - zapitao je prilično učtivo.

- Jesam, ja sam Če Gevara - odgovorio je mirno ranjenik.

Prado je izvadio iz džepa Čeov portret koji je nosio sa sobom od početka ratne kampanje, zagledao se prvo u njega, a onda u Čea. Ponovio je tu operaciju nekoliko puta, unoseći se u fotografiju i u lice ranjenog gerilca, a onda je sa olakšanjem i za sebe rekao: "Jeste, on je..."





IMAMO TATU...

KAPETAN Prado uspostavlja radio-vezu sa pukovnikom Zentenom i javlja mu:

- Imamo tatu u rukama...

"Tata" je Če Gevara. Zenteno to zna, ali ne može da poveruje.

- To ne može biti, to ne može biti. Zar se to desilo - mrmlja sebi u bradu pukovnik, tražeći od svog vojnika slušalice da još jednom čuje.
(Nastaviće se)