Smrt u podne

KUCNUO je sudnji čas.

Ponedeljak je, 9. oktobar 1967. Tek je prošlo podne. Na prašnjavim ulicama sela La Igera nema nikoga, osim ponekog žutog psa u prolazu. Prži tropska vrućina. Sunce je u samom zenitu i senke su nestale.

Prikriveni iza ograda, drveća i žbunja, indiosi i dalje osmatraju iz prikrajka, nemi i nevidljivi. Nešto mora da se desi.

Pukovnik Selić i kapetan Prado dogovaraju detalje pogubljenja. Za egzekuciju je odabran narednik Mario Teran, bolivijska "zelena beretka". Ne zna se da li se sam javio, ili su ga odredili.

Agent CIA Feliks Ramos drži u rukama glavne konce operacije. On tvrdi da je iz Vašingtona imao instrukcije da se Če sačuva u životu, ali da je iz La Paza stiglo naređenje da se Če pogubi.

Nekoliko trenutaka pre pogubljenja, Ramos je ušao kod Čea.

- Žao mi je, ali Bolivijci su odlučili da vas pogube - rekao je Čeu.

"Naglo je prebledeo", priseća se Ramos, "a onda je prilično smireno rekao: "Bolje je tako... Nisam smeo nikako da vam padnem živ u ruke." Pitao sam ga ima li kakvu poruku za porodicu. Odgovorio je: "Kažite Fidelu da će uskoro videti kako revolucija trijumfuje u Južnoj Americi... I neka kažu mojoj ženi Aleidi da pokuša da bude srećna i da se ponovo uda."

Pre nego što će Mario Teran, sa puškom u ruci, ući u školu, Feliks Ramos mu je dao poslednju instrukciju:

- Ne smeš pucati u glavu. Pucaj od vrata pa nadole...

Teran klima glavom, guta pljuvačku i ćutke ulazi u školu.

Če sedi, u poluležećem položaju, oslonjen ramenima o zid. Narednik Teran je ušao sa karabinom "M-2" u ruci. Če je shvatio da je kucnuo sudnji čas. Pokušava da se pridigne na laktove i eventualno ustane, ali ne može.

Narednik okleva. Vraća se do vrata učionice, pa onda opet ulazi unutra.

- Uozbilji se, momče - kaže mu Če. - Treba da pucaš u čoveka...

Narednik Teran se trgao. Naglo poteže karabin i ispaljuje prvi metak u Čeovo telo. Pogodio ga je u desnu stranu grudnog koša. Če još pokušava da se pridigne. Narednik sada već deluje odlučnije. Pogađa ga prvo u desno rame, u nogu, u stomak, u levu stranu grudnog koša.

Če pada na stranu. U sobu prizemljušu su ušla još dva vojnika. Čuje se kako Če s mukom govori:

- Zbogom, deco moja... Aleida, brate Fidele...

Če još daje znake života. Jedan vojnik prilazi i puca mu u vrat.

Če je izdahnuo.

Odjeci pucnjeva koji su ga usmrtili izgubili su se u beskrajnim prostranstvima selve. La Igera je ponovo utonula u grobnu tišinu.

PONEDELjAK je, 9. oktobar, 13.10.

Dvojica vojnika iznose iz škole okrvavljeni leš Če Gevare i postavljaju ga na vojnička nosila.

Indiosi, koji su do tada stajali na ogradama i iza drveća, krste se i žurno napuštaju svoje "položaje". Vraćaju se svojim kolibama i svom životu u selvi.

Pukovnik Selić nervozno šeta ispred škole. Svi čekaju da sleti helikopter koji će odneti Čeovo telo u Valje Grande. Takva je zapovest.

Vest o smrti Čea još nije otišla u svet.

Kada je helikopter stigao, nosila sa Čeovim telom vojnici su privezali za njegov donji trap, i odleteli su ka štabu osme divizije u Valje Grande.

Komandant osme divizije Zenteno Anaja tada je već mogao da saopšti ono šta mu je naloženo iz La Paza:

- Če Gevara je poginuo juče. Pao je za vreme borbi koje su vođene između regularnih trupa i njegovog gerilskog odreda.

Posle kraćeg udešavanja u kupaonici, Čeov leš iznet je pred novinare i postavljen na betonski plato ispred bolnice. Bio je na nosilima, bez bluze i košulje, go do pojasa. Oči su mu bile i dalje otvorene. Oni koji su ga pogubili, nisu namerno hteli da mu spuste očne kapke. Tako će ga narod i novinari lakše prepoznati. Bilo je izuzetno važno da se ljudi uvere da je to zaista on, da je mrtav.

Tako poluotvorenih očiju i sa povučenim usnama preko zuba, delovao je nestvarno. Kao da su ga skinuli sa krsta, kao da se još ironično smeje.

Dan kasnije stigao je Čeov mlađi brat Roberto. Doputovao je iz Buenos Ajresa da na licu mesta utvrdi šta se dogodilo sa njegovim bratom.

Naišao je na zid odbojnosti. U La Pazu su mu prvo obećali da će moći da vidi leš svog brata, ali kad je stigao u Valje Grande, rečeno mu je da je zakasnio. Sve je gotovo. Leš je spaljen. Nema ništa više da se vidi. Pokazali su mu samo fotografije.

- Mislim da to nije on - rekao je Roberto Gevara.

Sreo sam Roberta Gevaru, nekoliko godina kasnije, i nisam odoleo da ga ne zapitam, da li je onda zaista bio uveren da je sve to "montirano", kako je rekao.

Bolno se nasmešio i rekao:

- Čovek reaguje srcem i glavom. U mom srcu je onda bila bol. Znao sam da je pao, da ga više nema. Ali, kako da priznam, čoveče. Neka bar još koji dan sumnjaju, neka se još plaše njegove senke...

Sumnje, međutim, nije bilo. Dan kasnije, 15. oktobra, Fidel Kastro je u Havani smogao snage da kaže: "Ernesto Gevara je mrtav."





NAGRADA

PREDSEDNIK Bolivije Rene Barijentos, koji je još bio u euforiji zbog sloma Čeove gerile, odlučio je da ispuni obećanje i da isplati onu nagradu koju je bio obećao svakom onom ko pomogne da se Če uhvati "živ ili mrtav, a po mogućnosti živ". Odluka je pala da se ta suma od 50.000 obećanih pezosa, isplati seljacima - indiosima sela La Igera, kao najzaslužnijima što je Čeu vojska ušla u trag i došla glave.

Seljaci su delegirali sveštenika Rodžera Šalera, paroha iz Pukare, da uzme za njih nagradu. Šaler je primio novac, ali ga je prebrojao.

- Gospodine predsedniče - rekao je smerno Barijentosu. - Ja vas molim da se ne naljutite na mene, ali ja moram, pred ovim ljudima koji imaju u mene poverenja, da vas obavestim da u ovoj koverti koju ste mi dali ima samo 39.000 pezosa...


(Kraj)