Strah regenta

MAJA 1914. godine Apis je bio na čelu otpora koji su oficiri pružili ministru unutrašnjih poslova Stojanu Protiću zbog uredbe kojom je civilna vlast dobila prednost nad vojnom u tek osvojenoj Makedoniji. Tako je počela ogorčena bitka za prevlast sa radikalskom vladom i princom Aleksandrom Karađorđevićem koji je u junu te godine postao princ regent.
Prinčevi prijatelji, na dvoru i u vojsci, obrazovali su “Belu ruku“, organizaciju koja je trebalo da se suprotstavi velikom uticaju koji je imala Apisova grupa.
Za vreme Prvog svetskog rata, Apis je učestvovao u nekoliko ključnih bitaka, u povlačenju Srba kroz Albaniju i u mnogo borbi Solunskog fronta. Već tada su mnogi članovi Apisove grupe izginuli i ona je bila vidno oslabljena.
Odmah pošto je postao regent, princ Aleksandar je planirao da izbaci Apisa i njegove istomišljenike iz Vrhovne vojne komande i sa svih značajnih položaja u vojsci. Ta odmazda je počela uklanjanjem Apisa iz Vrhovne komande i nastavila se na Krfu i u Solunu tokom 1916. godine. Te godine su se Aleksandrov dvor i radikalna vlada svom snagom pripremali za obračun sa Apisovom grupom. Plašili su se da to ostave za Srbiju, jer bi u Srbiji Apis imao podršku u javnosti i opoziciji, a i podršku zakona i suda.
NA Krfu, pa i u Solunu, stvorili su policijski sistem uprave, koji je kasnije nazivan solunskim režimom i koji je imao stotine špijuna i doušnika za prikupljanje informacija protiv Apisove grupe.
Sve te aktivnosti usklađivali su Živković i Kostić, vođe “Bele ruke”, koji su bili i u “Komitetu desetorice za likvidaciju pukovnika Apisa” .
Srpskom policijom u Solunu rukovodio je ministar unutrašnjih poslova Ljubomir Jovanović Patak, a taktikom, njenim operacijama Kosta Tucaković. Kada su propali napori Svete Jakšića da obrazuje jednu oficirsku vladu, princ Aleksandar i premijer Pašić su naredili da se Apis uhapsi.
Apisu su već tu mnogi prijatelji okrenuli leđa. Mnogi su stekli unapređenja i odlikovanja u proteklim ratovima i želeli da ih zadrže, a neki su umorni od neprestane borbe želeli da se odmore, što uz Apisa nikako nije bilo moguće.
Apisovo hapšenje usledilo je posle više meseci upornog rada “Odbora desetorice. . .“, u selu Voštarane, 15. decembra 1916. godine.
SUĐENjE Dragutinu Dimitrijeviću Apisu i njegovim drugovima i istomišljenicima započelo je 20. marta 1917. i potrajalo puna dva meseca, sve do 23. maja 1917. godine. U 82 polujavna iskonstruisana pretresa, tokom kojih je svedočilo više od stotinu svedoka, uglavnom onih koji su teretili optužene.
A na optuženičkoj klupi je, osim Apisa, bilo još deset pripadnika "Crne ruke": pukovnik Milovan Milovanović Pilac, pukovnik Čedomir Popović, vicekonzul Srbije u Atini Bogdan Radenković, pukovnik Vladimir Tucović, general Damjan Popović, potpukovnik Vitomir Cvetković, potpukovnik Velimir S. Remić, pukovnik Radoje Lazić, major Ljubomir Vulović i Rade Malobabić.
Ishod sudskog procesa se znao još na samom početku, jedino je visina kazni ostala nepoznanica.
Solunski proces je, u suštini, bio rezultat unutrašnjih borbi između vojnih i civilnih struktura na najvišem niovu. Bio je to, zapravo, obračun između Dragutina Dimitrijevića i prestolonaslednika Aleksandra, koji je u uticajnom Apisu video opasnost i po sebi i po krunu.
U takvim okolnostima, dakle, ishod suđenja bio je sasvim izvestan.
(Nastaviće se)