Izdaja druga

Piše: Sanja ANTIĆ
NETRPELJIVOST koja je postojala između Apisa i Aleksandra vidi se i iz činjenice da su pred suđenje Apisu i drugovima rasformirana oba postojeća suda (prvostepeni Vojni sud za oficire i drugostepeni Veliki vojni sud), koja su obično bila nadležna za suđenje u sličnim procesima. Ovakvu naredbu doneo je načelnik Sudskog odeljenja - general Petar Bojović po zapovesti "vrhovnog komandant".
Takođe su, po njegovoj naredbi, formirana dva nova suda i postavljene nove sudije.
Prvostepeni Vojni sud su sačinjavali: predsednik suda - pešadijski pukovnik Petar Mišić, sudija - pešadijski pukovnik Mihajlo - Mija Filipović, istražni sudija - pukovnik Jovan A. Jovanović i zapisničar - kapetan Božidar Katanić.
Veliki vojni sud je trebalo samo da potvrdi presudu prvostepenog suda, a u njega su imenovani: general Mirko Milosavljević - predsednik suda, sudije su bili: pešadijsi pukovnici Stevan Miletić i Josif Kostić, zatim sudski pukovnici Vladimir Jovanović i Branko Gatalović. Neki viši oficiri su kategorički odbili meta koja su im bila ponuđena u Višem i Nižem vojnom sudu, upozorivši da će, ukoliko budu postavljeni, suditi strogo po zakonu.
UBRZO je postalo očevidno da Mišić nije postao predsedavajući da bi pištovao zakon, već da od sebe napravi zvezdu suđenja i da se osveti. Kao zakleti nepriajtelj dvojice optuženih, Apisa i generala Popovića, Mišiću nisu smeli da omoguće da sudi, ali Apis je tu postupio vrlo naivno.
Tokom celog suđenja, predsednik Suda Petar Mišić je pokazivao mržnju prema optuženima, nastojao je ne birajući sredstva da dokaže da su krivi, zabranjivao im da ustanu sa klupe za vreme pauze, a publici u sudnici je dozvoljavao da ih vređa a svedocima - da menjaju iskaze. Ceo predmet je zasnivan na sumnjama, sumnjičenjima i dvosmislicama. Svi dokumenti na kojima se zasnivala krivica poticali su iz prošlosti i ni jedan od njih nije davao osnova optužbama za pobunu na Solunskom frontu, ili za atentat na Aleksandra (a upravo za to su ljudi iz Apisove grupe bili optuženi).
Mišiću su u njegovom poslu od velike pomoći bili princ Aleksandar, pukovnik Živković i radikalska vlada. Od radikala je dobijao političke direktive, a od prestolonaslednikovih ljudi taktička uputstva.
U OVOM procesu su sudija i istražni sudija igrali sporednu ulogu. Niži vojni sud je održavao pretrese u skučenoj kućici koja je bila unajmljena od jednog Grka. Nedaleko odatle se nalazio oficirski zatvor. Optužene su svakog dana stražari sprovodili do sudnice.
Nadgledanje zatvorenika su obavljali poručnik Protić i debeli, uobraženi Stojković, alkoholičar koji je bio zavisnik od francuskog konjaka ili drugih pića. Oni su svedočili o iznenađujućoj promeni u držanju zatvorenika. Neki su od potpune odanosti Apisu prešli na ogovaranje, mržnju, pa i na izdaju. Pukovnik Milovanović Prelac (Apisov najverniji i najbliži drug) pretrpeo je ružnu promenu. Posle drugog dana suđenja rekao je čuvaru Protiću:
- Pa, to je bila čudovišna organizacija! Pa, to je bila prava zavera protiv krune i prestolonaslednika. Oni su hteli svu vlast...
Protić ga je pitao: - Ko su to oni?
Milovanović je odgovorio: - Kako ko? Pa, Apis, i ti ljudi iz Vrhovne centralne uprave "Crne ruke". Pa... oni su otvoreno pričali da će dinastiju i vladu sa sve Pašićem izbaciti kao kufer iz Srbije.
(NASTAVIĆE SE)