Presuda - streljanje!

PIŠE: Sanja ANTIĆ
PROTIĆ je zapanjeno pratio Milovanovićevo izlaganje, a i inače je o Apisu slušao i dobro i loše, mit i stvarnost. Ipak, za njega je Dragutin T. Dimitrijević Apis ostao pojam... zvezda vodilja i idol kojeg je sa velikom tugom gledao u ovoj nepravednoj situaciji... naravno, i u njoj mu se, kao i uvek, divio. Bilo je još Apisovih oficira koji su o njemu mogli da misle samo dobro i da mu se, čak i u ovim teškim trenucima dive, da veličaju njegovu hrabrost i duhovnu snagu. Takav je bio i pukovnik Čedomir Popović koji je bio oficir na Drini i izvršavao je Apisove naredbe. Kada je već svima bilo jasno da će Apisa streljati, čuvar Protić je od pukovnika Čede čuo o Apisu:
- E, moj pobratime! Apis se smeje, jer je takav, jer je div, jer je heroj, jer je lav. Apis se smeje, jer zna da će ga streljati! Znam ja njega još iz 1903. Taj se smejao ono veče u oficirskoj kasini kao da ide na svadbu... a još je pri tom tvrdio da će i poginuti ubijajući onog Aleksandra (Obrenovića) i onu profuknjaču Mašin. Ne znaš ti takve ljude: kad se smeju, onda su najgori...

MEĐU optuženima je, dan pred izricanje presude Nižeg vojnog suda, rasla napetost. Vemić je procenjivao da će dobiti između šest meseci i tri godine, a da će smrtno bolestan Bogdan Radenković biti oslobođen.
Major Vulović je mirno čekao presudu, ali mu se bolest srca pogoršala. Milovanović je pisao svoju poslednju reč. Apis je očekivao da će dobiti deset godina zatvora i da će svi biti osuđeni zato što su bili članovi "Crne ruke", a ne ubice, jer je smatrao da nije pružen nijedan dokaz o pokušaju atentata na prestolonaslednika.
Kasno uveče 23. maja, predsedavajući Petar Mišić je ustao, a za njim i ostale sudije. Nezainteresovanim i hladnim glasom je pročitao presude i prepuna sudnica je zanemela. Kada je Mišić pročitao devet osuda na smrt, sudnicom se prolomio samo jedan zajednički krik: "A-a-a-ah!" Osuđeni su zanemeli, a Apis je ostao ukočen i bled kao sveća. Komentarisao je kao za sebe:
- Pa ja nisam znao da oba ova paragrafa povlače smrtnu kaznu. Pa zar baš na streljanje? Da vidim da li će to da potpiše prestolonaslednik? Ja to njemu ne bih potpisao. Zar devet oficira streljati, pobogu brate?! Pa to nikakav, ni najkrvaviji režim ne bi učinio.
Zbog toga što je smatrao da su optužbe neosnovane, nije mogao da prihvati presude. Govorio je:
- Znate li šta znači streljati, pa danas se svi bore protivu smrtne kazne, a nas ovolike streljati - to je strašno. Zamislite celog svog života ići jednom utrvenom stazom, imati pred sobom jedan određeni cilj i doći za kolac. To je zbilja strašno!
SUTRADAN ujutru, oko 1.13, Apis je još bio budan i nije mogao da zaspi. Čuvar Protić ga je pitao šta misli o presudi, a on je odgovorio:
- Čuo si presudu! Oni drugi, ne verujem da će biti streljani. "Onaj" može da ih pomiluje. Ali mene, mene više ni sveti Petar neće moći da spase! Znam to, i osećam.
Presuda Nižeg vojnog suda izazvala je senzaciju. Publika nije očekivala smrtne presude. Čak su i Apisovi protivnici verovali da nije zaslužio smrtnu presudu. "Zar oficire treba osuditi na smrt zato što su ubili austrijskog nadvojvodu? Pa zar se ne borimo zbog toga?", pitali su srpski oficiri i vojnici. Presuda je naročito teško pala borcima na Solunskom frontu.

Mislili su da je proces delo Apisovih neprijatelja, žednih njegove krvi. A onda - bekstvo: 29. maja je iz solunskog zatvora za oficire pobegao Vemić, i tada je pukovnik Dunjić, komandant Soluna, naredio da se svi zatvorenici okuju.
(Nastaviće se)