Najteža bitka - mir!

SVAKA supersila bi se rado odrekla ratne pobede američkih trupa u Iraku. Ratni trijumf SAD odista je najubedljivije svedočanstvo koliko je nemoćno oružje u 21. veku kada teži da silom širi „univerzalne vrednosti“ na prostorima nataloženim kolonijalističkim, korupcionaškim i diktatorskim režimima. Ishod rata u Iraku nikada nije bio neizvestan, ali malo ko je očekivao da će prva vojska u istoriji sveta biti toliko mučena u sjaju pobede.
- Uz dužno poštovanje američkoj armiji - kaže perjanica superamerikanizma Tomas Fridman - taj rat je jedan od najneravnopravnijih u istoriji ratova. Shodno društveno-ekonomskim izrazima, Amerika je bila u ratu protiv "Kremenka i Kamenka".
Nastalo je čudno stanje: američke snage ne vladaju istinski u Iraku već su prisiljene da traže pomoć bivših Sadamovih policajaca, vojnika i oficira, da preuzmu teret rata. SAD hoće novu iračku armiju sa 250.000 vojnika. - Uspeh u Iraku će zavisiti od sposobnosti Iračana da savladaju neprijatelja - kaže Buš. To je poziv u građanski rat, koji sada traje. Američka ratna pobeda je prerasla u krvoproliće. To je, takođe, najveće bojište legalnih plaćenika, njih oko 20.000, skupljenih na pijaci svetskih avanturista, a u službi privatnih agencija, većinom američkih. Dve jake divizije odlično plaćenih komandosa - jedinstven je slučaj u istoriji ratovanja.
OSNOVNA pouka iračke ratne avanture je vrlo jednostavna: oružje najmoćnije vojske nije dovoljno za pobedu mira. Svakako, jedna grozna diktatura manje u svetu - Sadamova - bila je želja svih ljudi dobre volje. To je bilo neophodno, ali ne po svaku cenu. Tvrdi se da je prvi bilans iračkog rata posle rata (2003-2005), strašna smrt oko 100.000 ljudi, više od 90 odsto civila. U budućnost se ne može ići krvavim stazama prošlosti. Ratna drama u Iraku potvrđuje, da „big stick“ nije poželjno sredstvo za presađivanje američke demokratije. Irak je dokaz koliko je „šuplja“ siledžijska vojna moć, naročito na užarenom tlu istorijskog jezgra islama.
SAD se nalazi u situaciji koju nisu predvideli njeni vrhunski stratezi. Rat protiv Iraka postaje rat protiv islama. Irački rat je eksplozivno jezgro jačanja islamističkog terorizma. Terorizam je pretvoren u međunarodni nevidljivi bauk protiv kojeg nema stopostotne bezbednosti, kako priznaje američki ministar rata Donald Ramsfeld. Čudno je stanje: svetska sila jača nego ijedna u istoriji čovečanstva, jača nego sile koje su osvajale cele kontinente, danas ima za ratnog neprijatelja „silu“ bez vojske, bez otadžbine, bez lica, bez topa, bez tenka, bez aviona... Rat islamista nije, svakako, svetski rat, ali je temeljno izmenio svetsku situaciju, iako nisu pokrenute armije velikih nacija u međusobnom sukobu.
Izabran je svojevrstan sistem odbrane: pribeći „preventivnom ratu“ svuda gde postoji tračak sumnje da može biti opasnosti, čak i kada opasnost još ne postoji. Nastala je dvojna slika SAD u Americi i van Amerike: oholog ratnika i uplašenog građanina. Vlada je uzviknula gromko „ura“ i krenula u rat. SAD su preko noći postale čelični oklopnik, razmećući se oružanom silom desetine hiljada kilometara daleko od Amerike. - To je naša misija - kaže Buš - misija žitelja SAD, najslobodnije nacije na svetu, nacije izgrađene na bitnim vrednostima koja odbacuje mržnju, odbacuje nasilje, odbacuje ubistva i odbacuje zlo. Mi nećemo popustiti. SAD su u toku da dobiju rat.”
NE samo tvrdokornost, već i izrazita tvrdoglavost Buša, drži američku naciju u ratnom stanju, iako je rat u Iraku već izgubljen. Ipak, Buš u poruci naciji 2006. gromko uzvikuje - Amerika je pobednik! „To je odgovor svima“, reče on, „koji kažu da je rat izgubljen, da ne vredi uložiti ni centa više, niti još jedan dan rata više.“ Buš se našao u državničkoj mišolovci, jer dok proglašava pobedu, svega 37 odsto Amerikanaca odobrava njegovu politiku. Nacija je nezadovoljna, jer ratna avantura Buša košta skoro dve milijarde dolara svake nedelje.
„Preventivni rat“ je samovolja najjačeg. To je temelj novih međudržavnih odnosa, a bez međunarodnog prava. Takav rat je nelegalan jer je protivan interesima i volji međunarodne zajednice i nije ozakonjen voljom američke nacije, on je zloupotreba kako međunarodnog prava, tako zakonodavstva SAD. Katastrofa u Iraku je dokaz da „preventivni rat“ Buša ne služi interesima američke nacije, ali može izazvati kobne posledice za SAD. „To je politika prava jačeg, ali i zakon džungle.“ To kaže 120 Amerikanaca iz prvog reda nacionalne elite, u zajedničkom pismu Evropljanima:
„Naše korišćenje tog `prava’, a uskračenog svima ostalim, uništava osnovni pojam svetskog poretka utemeljenog na univerzalnim vrednostima i na pravnom sistemu otvorenog svima na osnovu jednakosti. `Pravo’ koje koristi samo jedan, onaj najmoćniji, nije pravo već privilegija koju jedan sprovodi na štetu prava ostalih.“ Njihov zaključak: „Danas se snage napretka nalaze pred odlučujućim izborom: pridružiti se horu onih koji slave brutalnu silu, nju vezujući veštom retorikom za `duhovne vrednosti’ ili se prihvatiti najtežeg zadatka - žigosati ludost i nadmenost dominirajuće vlasti i delovati sa humanom zajednicom da se pokrene razuman dijalog, pravedniji ekonomski odnosi i istinska pravda.“

(Nastaviće se)