Sukob dva zapada

SVE što se zbilo u svetu, a desilo se previše, pokazuje da su SAD doživele moralni krah. Buš i njegovi ideolozi, uveliko su zamutili međunarodne strasti i lakomisleno se zagnjurili u avanturu čiji trijumf je terorizam i militarizam. Iz te ocene izvire tvrdnja, da je Buš zasigurno izgubio rat u Iraku, uprkos proglašene pobede. Poraz je doživljen na ratištu i van bojišta. To je višestruki poraz, od vojnog do političkog, strateškog, moralnog, svakako najveći posle vijetnamske katastrofe. To je tako strašan poraz da će ostaviti, bez sumnje, tešku ranu na telu Amerike i dubok ožiljak na 21. vek.
Svi napori SAD za gradnju „nezavisnog, demokratskog Iraka“, recimo parlamentarni izbori i nasilni ustav u 2005, nisu obnovili mir, već izazivaju građanski rat. Svi koji bučno tvrde, da je „Buš imao pravo“ kada je gurnuo SAD u ilegalni rat, jer je oboren zločinački režim Sadama Huseina, moraju da znaju neoborivu istinu: demokratija se ne seje bombama tuđinske, okupacione sile, ona mora biti izvorna, narodna, sopstvena. Stanje u Iraku, toj jadnoj zemlji, već decenijama svedoči o porazu krstaškog pohoda SAD u ataru islama. Ništa ne pobija tvrdnju da Irak nije poslednje bojište. Kriza ne poznaje granice. Eto, Iran preti i poziva da se „Izrael izbriše sa karte“, što je suludi poziv u opšti rat islamizma i judeohrišćanstva, u kojem je obavezno učešće Amerike.
NASTUP Amerike na islamskim prostorima ne može se svesti, uprkos svega, na sukob zapadnog sveta sa islamskim svetom. Razvoj svetskih zbivanja potvrđuje pojavu „dva Zapada“ - američkog i evropskog, posebno u odnosima sa arapskim i muslimanskim zemljama. Danas nije više moguće u Parizu ili Berlinu smatrati politiku SAD za „izvoz zapadne demokratije“. Američko samovoljno razmetanje ognjem rata, ide naruku fanaticima džihada koji stavljaju tutorsku ruku na islam, hoće veru Alaha da pretvore u religiozno-politički „internacionalizam“. Zna se, dotle, da poslednje vekove obeležava „tumaranje islama u mraku“, a da povratak „svetlosti islamske civilizacije“, zahteva najpre demokratiju u domovima Alaha.
Buš kaže da je to cilj američkog plana za „veliki Srednji istok“, objavljenom 2004. Zvanično je rečeno, da je širenje demokratije i dobrobiti na prostore islama, bio glavni razlog za obaranje Sadama Huseina i nanošenje poraza Alahovim fanaticima - talibanima. Egipatski politikolog Mohamad Sajed Said piše o američkom planu: „Aplaudirati u arapskom svetu inicijativi Administracije Buša, znači političko samoubistvo.“ Lično Hosni Mubarak ustaje protiv nametanja islamu plana strane proizvodnje. On upozorava da to „može izazvati haos“, što svedoči „jasan primer“ Iraka. Taj posao, tvrdi Mubarak, mora biti posao muslimana, a ne judeohrišćana.
Ipak, Buš ide sve dalje u islamsko bespuće, pa se SAD uveliko smatraju „opasnošću za vrednosti Kurana i samostalnost Alahovog sveta“. Vodeći egipatski dnevnik „Ahram“ piše, da se radi o „novom kolonijalizmu koji hoće, kao i ranije, da nas uči demokratiji i progresu“.
Bez stabilizovanja odnosa sa muslimanskim svetom, SAD će dovesti u pitanje njen prodor u jezgro Evroazije. Sada je jasno da SAD treba da se osposobe umnošću, a ne silom, u sučeljavanju sa „arapskim jataganom“. Ali, svi Amerikanci se ne busaju u prsa kao Buš, oni dočaravaju drukčiju Ameriku utonulu u neizvesnost. Amerika objektivno nije sposobna da izađe iz politike nametanja sopstvenih interesa celom svetu, jer sistem superkapitalizma njoj to diktira. Obilje činjenica svedoči da prirodno blago islama znatno doprinosi, da Amerika živi danas iznad njenih mogućnosti i rezultata njenog rada. Stoga Amerika se prilepila kao pijavica na telo i dušu Alahovog naftonosnog sveta.
PROŠLA su vremena kada su SAD u ratnim avanturama „zabadale zastavu demokratije na devičanskim prostorima“. Nobelovac Žosef Štiglic reče, da „rat treba voditi protiv nejednakosti u svetu, a ne protiv terorizma“. Taj američki ekonomista, strateg ponavlja: „Oružje nije sredstvo da se iskoreni siromaštvo i zlo terorizma“. Međutim, nužno je svet osloboditi vraške aveti „talibanizma“. Islam zarobljen u stegama džihada, ne uspeva da se reformiše i da uhvati korak sa savremenošću. U obilju ideoloških, religijskih i civilizacijskih zastranjivanja, „talibanizam“ je vrhunsko zlo. Pogrešno je shvatiti da bitnost „talibanizma“ je teroristicki udar samo na SAD. Krvavi i tragični atentati kuljaju posvuda, od Balija do Moskve, Londona, Vašingtona...
„Džihad“ kao zlosutni islamizam, nastoji da bude ono što ne može da bude - stegonoša jedne religije, kulture, zajednice naroda na zamašnom delu globusa. Obračun sa „talibanizmom“ je krčenje puta ka oslobođenju islama, njegove kulture, društveno-državne strukture i života svakodnevnog vernika, od islamističke vazalnosti i ustajalosti. Ali, to je posao vernika Alaha, a nikako ratnika Isusa. Jer, najveća žrtva „talibanizma“ nije Zapad nego islam. Donedavni nemački kancelar Gerhard Šreder reče, da „ne traje bitka između civilizacija, to je bitka za civilizaciju“. Ne može se poreći, međutim, da u svetu zahvaćenom krizom humanizma i dekadencijom morala, svaka granica postaje front sukoba, a ne međa dobrosusedstva.
„Irak je haos u svakom pogledu“, kaže bivši premijer španije Felipe Gonzalez. „Mi smo bili u pravu kada smo se suprotstavili ratnoj doktrini Padž americana. Ipak, treba pokušati naći put razuma, da bi se uputili ka rešenju sukoba i zavođenja novog međunarodnog reda. Eto čemu može poslužiti iračka lekcija.“ Ipak se strahuje svakog dana više, pošto „Amerika hoće da vodi rat do konačne pobede“, kako reče Buš. Možda će se desiti što se desilo u Vijetnamu, shodno izjavi jednog američkog generala: „Proglasi pobedu, pa beži!“ Amerika se vojnički već osramotila u Iraku. Buš i američki generali, su pretrpeli dvostruki poraz - vojni i politički.

(Nastaviće se)