Vladajući centar sveta

EVO nas u eri superkapitalizma. O čemu je reč? Svakako, o novom stepenu mondijalističkog imperijalizma. Njegovo bitno obeležje je novo društveno-ekonomsko biće kapitala. To je nova struktura društva, nova suština države, nova proizvodna sredstva, nova tehnologija, novi propagandno-merkantilni sistem, sve zasnovano na superkapitalu. Vrhunski kapitalizam je celovit sistem i poredak, on je prisutan u svakom delu života i stvaralaštva: društvenom, državnom, porodičnom, svuda. Osim tradicionalno izrabljivačke osobine, sada imamo njegove dve nove dimenzije: prostorno-planetarnu i militarističko-hegemonističku.
Američki superkapital priželjkuje izradu planetarne strukture kapitalizma, novi svetski red, uključujući ekonomski i politički. Planetarna struktura i strateška preraspodela sveta treba da se zasnivaju na dva glavna fenomena: SAD su jedina svetska supersila, a svetski ekonomsko-finansijski sistem jedino je - kapitalistički. Stoga u Americi gromko se čuje eho ideja o „supercivilizaciji“ i „svetskom čoveku“. One su odraz mondijalističkog kapitalizma. Zato se super-Amerika dočarava kao društveni poredak bez alternative. Razumljivo, u budućnost se ne može ići bez SAD, pošto je ta nacija otišla najdalje na polju stvaralaštva i efikasnosti, a sagledava se u bogom danoj ulozi odgovornog graditelja novog sveta.


SUPERKAPITALIZAM je nikao u SAD, zahvaljujući izuzetnom razvoju znanja, moći, talenta i marljivosti ponajviše američke nacije i američkog kapitala. Ima više razloga koji objašnjavaju tu istinu: američki kapital je globalan, američka vojna sila je globalna, američki dolar je globalan, američka diplomatija je globalna, američka vlast hoće da bude globalna. SAD su neprikosnoveni uzor, iznad svih u moći vlasti, snazi profita i kulturnom uticaju. One imaju magnetsku i magičnu silu. Sve države klasičnog kapitalizma se nalaze podosta u službi američkog superkapitala, podnoseći žestoku vojnu nadmoćnost SAD. Tako se američki superimperijalizam pretače u američki supernacionalizam.
Amerika je izvršila istorijsku misiju: čovečanstvo uvela u moderno doba. Kada se danas traži šta čini nacionalno jezgro, nacionalni identitet, društveni poredak SAD, onda se zna: to je sveukupna američka stvarnost, moć i sposobnost. SAD su postigle ono što je žarko želeo boljševički SSSR: postale su planetarni „vođa“ i „vladajući centar“. Takvim ga priznaje, radosno ili mrgodno, svaki nacionalni kapital i svaka kapitalistička vlast. Zato su SAD ostrvo superimperijalizma u ovozemaljskom okruženju klasičnog kapitalizma i sveta siromaštva. Stoga, kapitalistički svet se deli na superkapitalizam Amerike i na ostale. „Ako zemlje `trećeg sveta’ moraju da se potčine i priznaju novu eru kolonijalizma i polusuvereniteta, onda Evropa treba da se zadovolji statusom potčinjenosti u imperijalnom sistemu“, piše američki univerzitetski profesor Filip Golub.


AMERIKA tvrdi da superkapital i superprofit postaju „jevanđelje“ modernog kapitalizma, koji nastoji grčevito, pod njenim zastavama, da se proglasi jedinim i obaveznim vrelom „demokratskih vrlinama“ u korist celog sveta. Pobornik američkog velesilstva, dnevnik „Njujork tajms“ piše: „Ono što treba svetu - mondijalizacija, jedino funkcioniše ako SAD upotrebe svu moć sile i njene pozicije supersile. Amerika ne treba da se boji da deluje onakva kakva je, a to znači - nepobediva sila!“
Tomas Fridman, perjanica ideologije superkapitalizma, dodaje: „Amerika treba da bude svetionik celom svetu!“ Trebalo bi zaključiti: što nije mogao boljševički SSSR, može superkapital SAD - vladati svetom!
Superkapitalizam SAD nije kapitalizam isključivo tradicionalnih boja, recimo onaj Nemačke, Francuske ili Britanije. On je uzvišeniji, pošto američki nacionalizam postaje „internacionalizam“, on siledžijski nameće nacionalne interese SAD za međunarodne interese. Američki zakon hoće da bude svetski zakon, a „darežljiva volja“ SAD „dobrodošla volja“ ostalih naroda, dok je superkapital iskovao američkog supermena, nedodirljivog u svetu. Tako SAD imaju ne samo nacionalnu, već još i internacionalnu odgovornost, negde u ulozi tutora, negde protektora, negde okupatora. Da sve bude jasno: superkapitalizam nije novi društveno-ekonomski poredak, već najviši stepen kapitalizma, sazdan na klasičnim vrednostima kapitala.

Superkapitalizam sadrži supersuverenitet SAD, koji se ni sa kim ne deli. Taj suverenitet je apsolutan i nedodirljiv. Niko drugi ne može biti apsolutno suveren, da bi negirao ili ugrožavao supersuverenitet SAD. Dakle, to je unilateralni suverenitet, univlast proizašla iz proklamovane „Božje misije“ Amerike, da bude „poslednji čuvar“ reda, demokratije i civilizacije sveta, svakako judeohrišćanske. Svako ko se suprotstavlja superbožijoj misiji SAD, suprotstavlja se interesima, uistinu volji Božjoj. A, zabranjeno je u Boga dirati i osporavati ga.



POSLEDNjA STANICA

U BUJANjU moći i svojevrsnog života Amerike, pojavila se teza o „kraju istorije i poslednjem čoveku“, čiji autor je univerzitetski profesor Fransis Fukujama, koji je ponukao planetarnu polemiku. Teza je vrlo provokativna i mogla se pojaviti samo u kapricioznom društvu. Fukujama tvrdi da su SAD dostigle vrhunac slobode, demokratije i civilizacije, što američki superkapitalizam praktično proglašava večitim i nepromenljivim. Svet superkapitala, tvrdi Fukujama, nema dostojnog protivnika, niti postoji alternativa liberalnoj demokratiji već uzdignutoj na vrh Olimpa. Svet zalazi u materijano spokojstvo i vreme dosade. Eto zašto su SAD, tvrdi profesor, stigle na „poslednju stanicu“. Posle sloma dve žilave ideologije i državna sistema - nacizma i staljinizma, SAD su „izašle iz istorije“, smatra Fukujama, pa vuku čovečanstvo u postistorijsko doba bez revolucija i bez ratova. Ali, Fukujama mora da zna da su iluzije potrošna roba.

(Nastavići se)